Kada je pre pet godina počeo da piše kolumne za subotnje izdanje “Politike” dr Zoran Milivojević, psihijatar i psihoterapeut, pretpostavio je da će najveće interesovanje naših čitalaca izazvati večite teme o ljubavi, partnerstvu i roditeljstvu. I nije pogrešio u proceni – vrlo brzo je postao jedan od najčitanijih kolumnista našeg lista, a njegove priče predstavljaju vodič za razumevanje emocija i dešavanja u međuljudskim odnosima. Iako se za psihologe često kaže da objašnjavaju stvari koje svako razume rečima koje niko ne razume, dr Milivojević se trudi da što jednostavnijim rečima saopšti psihološke istine i razotkrije “formule” dobrog roditeljstva i partnerstva. Veliko interesovanje naših čitalaca motivisalo ga je da kolumne objavljene u “Politici” objavi u knjizi “Psihologike svakodnevnog života” koja je nedavno izašla u izdanju “Psihopolis instituta” iz Novog Sada.
– Za razliku od oca psihoanalize Sigmunda Frojda koji je napisao “Psihologiju svakodnevnog života”, ja sam se rukovodio idejom da je psihoterapija promena uverenja koja su organizovana u male logike – tako je nastao naziv ove knjige – kaže dr Milivojević.
On objašnjava da su teme za njegove kolumne inspirisane činjenicom da postajemo sve više zbunjeni novim pravilima u međuljudskim odnosima.
– Mislim da se do pre 50 godina znalo ko je učitelj a ko učenik, ko je roditelj a ko dete, ko je mama a ko otac, a onda je došlo do preispitivanja tih uloga – to je odgovaralo nekim društvenim grupama, kao što su homoseksualci ili manjine, ali je nastupila zbunjenost i konfuzija kada su u pitanju partnerski odnosi i vaspitanje dece. Disciplinovanje dece ustuknulo je pred rezultatima psihoanalitičkih studija koji su pokazali da nedostatak ljubavi stvara neurotične ličnosti. Zbog toga je već dve-tri decenije dominantan model popustljivog vaspitanja, ali ovaj model stvara novu patologiju – nastaju razmažena i prezaštićena deca. Razmažena deca, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, nemaju radne navike i dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa roditeljima. Prezaštićena deca odrastaju u pasivne osobe koje se plaše sveta, koga doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega često ostaju u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima. Pošto već godinama radim kao supervizor u slovenačkim popravnim domovima imam potrebu da upozorim roditelje kakve posledice mogu biti zbog pogrešnog načina vaspitanja. Iako mnogi misle da se ja zalažem za strogost i kažnjavanje deteta, ja zapravo želim da podsetim roditelje da su detetu potrebni i ljubav i disciplina, jer je njihov zadatak da naslednika pripreme za samostalni život. Zbog toga se najstrasnije i najenergičnije polemike vode oko tekstova čija je tema deca – bilo da je u pitanju telesno kažnjavanje, ljubav, sankcije, disciplina ili vaspitni stilovi – priča dr Zoran Milivojević.
On dodaje da je sastavni deo porodične terapije rad sa mladim osobama na procesu individuacije i separacije od roditelja. Za porodicu ovog podneblja karakteristične su jake emocionalne veze, objašnjava ovaj psihoterapeut i naglašava da je glavni cilj terapije da mlade osobe shvate da tek nakon odvajanja od porodice postaju individue.
Dr Zoran Milivojević se slaže sa konstatacijom da naši čitaoci veoma reaguju i na kolumne o ljubavi i partnerstvu i objašnjava:
– Pomešali smo ljubav i zaljubljenost, jer imamo veoma idealizovane predstave o vezi i braku. Filmovi i serije koje dolaze iz holivudske fabrike snova promenili su predstave o ljubavi i partnerstvu – ljubav je postala sinonim za film sa hepiendom, a to dovodi do porasta očekivanja od partnera, pa brak i veza pucaju, jer partner u realnom životu ne odgovara našoj definiciji “idealnog”. Poverovali smo u ideju da će samo pronalazak prave osobe uneti sreću i smisao u naš život i zato svi tragamo za idealnim partnerom. I roditelji često svojoj deci poručuju da su im ona smisao života, a sve u želji da im pokažu i dokažu koliko ih vole. A onda ta deca odrastu i kada polako počnu da se pripremaju da se odvoje od svojih roditelja i započnu samostalni život, mogu osećati krivicu, jer roditeljima oduzimaju “smisao” njihovog života. Mnoge osobe veruju da je ljubav prema partneru isto što i smisao života. A kada je osoba uverena da je smisao njenog života u tome da je voli neko određen, ona je spremna da pređe preko bilo koje granice da bi tu ljubav sačuvala ili ostvarila. Ako je partner napusti ili umre, takva osoba neće biti samo tužna zbog gubitka partnera koga još voli, već će osećati depresiju zbog gubitka smisla življenja. A samoubistvo tada može postati privlačna ideja – upozorava dr Zoran
Politika
Komentari 0