Depresija kod dece i adolescenata pominje se još u sedamnaestom veku, mada je dvadeseti obeležen mišljenjem da deca ne mogu da budu depresivna, i zato je ova bolest dugo vremena zanemarivana i neprepoznata kao dijagnostička kategorija. Od sedamdesetih godina prošlog veka zaključeno je da se depresija može pojaviti tokom detinjstva i adolescencije. Ovaj poremećaj sve više se prepoznaje kod mladih, a podaci govore da je depresija vodeći uzrok smrti u uzrastu 11-24 godine.
Više od 90 odsto pokušaja suicida u ovoj dobi direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem, odnosno zloupotrebom psihoaktivnih supstanci.
Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete depresivno i kada treba da zatraže stručnu pomoć, koliko je uopšte razvijena njihova svest o psihičkim poremećajima njihovih naslednika? Kakve sve postoje depresije i na koje se sve načine leči, pitali smo doc.dr Milicu Pejović-Milovančević, specijalistu dečje psihijatrije i načelnicu Klinike za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu:
Postoje specifičnosti depresije dece i mladih, čemu roditelji i lekari moraju da posvete naročitu pažnju: iritabilnost (nervoza), problemi u socijalnim relacijama dece s vršnjacima,roditeljima, nastavnicima, trenerima, izbegavanje igre i drugih oblika zabave, česte glavobolje i bolovi u stomaku, jer saopštavanje da telo boli ide lakše nego da duša boli, žalbe da su glupi i da nisu popularni (smanjeno samopoštovanje) i nagli pad uspeha u školi.
BUNTOVNI MEHANIZMI ODBRANE
Depresivni adolescent nikad ne traži empatiju okoline. Ponekad pokazuje mrzovolju, dosadu, gubitak interesovanja, opsednutost izgledom ili strah od teških oboljenja. Nepodnošljivo im je da budu bespomoćni, pa zato vrlo retko imaju klasične simptome depresije: plačljivost, gubitak apetita ili nesanicu. Kao dominantan mehanizam odbrane koriste takozvani „acting – out“ (postaju agresivni, besni, ljutiti…)
Iako je klinička slika depresije kod dece i mladih slična odraslim, postoje neke suštinske razlike koje se mogu smatrati posledicom fizičkog, emocionalnog, kognitivnog i socijalnog razvojnog stupnja. Tako npr. umesto izraženog osećaja depresije, deca mogu imati izraženiju labilnost raspoloženja, naglašenu agresivnost, nisku toleranciju na frustraciju, izlive besa po tipu temper tantrume( plakanje, vrištanje, udaranje), somatske tegobe i/ili socijalno povlačenje.
Podaci pokazuju da 40-90 odsto mladih s depresijom ima još neki psihijatrijski poremećaj. Najčešće dijagnoze su anksiozni poremećaji ponašanja, hiperkinetski poremećaj s poremećajem pažnje i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.
PAŽLjIVO DO DEČJE DUŠICE
Među stručnjacima vlada mišljenje da je broj suicida kod mladih relativno podcenjen, a jedan od glavnih razloga je stigmatizacija. Faktori rizika ovakvog ponašanja su prethodni pokušaji samoubistva, depresivnost, osećanje beznadežnosti, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, alkoholizam, seksualna zloupotreba, mentalni poremećaji, društvena izolacija, samoubistvo u porodici ili među prijateljima, negativne životne okolnosti, problemi s kontrolom besa, nisko samopoštovanje, školski neuspeh, homoseksualnost, problemi identiteta, porodični problemi, problemi učenja i mnogi drugi.
Trajanje depresivnog poremećaja kod mladih traje od jednog do dva meseca, odnosno osam meseci u kliničkoj populaciji. I mada se većina oporavi nakon prve depresivne epizode, studije pokazuje da se bolest pogoršava u prve dve godine između 20-60 odsto, odnosno do 70 odsto posle pet godina. Zato je neophodno na vreme reagovati, obratiti pažnju na ponašanje, pažljivo pronaći način da otvorite nežnu dečju dušu ili potražite pomoć stručnjaka – naglašava dr Milica Pejović-Milovančević za Bilje&Zdravlje.
DRAMATIČNE PROMENE
Iskustvo naše sagovornice ukazuje da roditelji, uglavnom, relativno kasno reaguju, pogotovo kada je reč o mladima u ranoj adolescenciji (period od 12-15 godine) jer neobično ponašanje obično vezuju za pubertet i biološke promene. Postaju svesni tek kada dođe do dramatične promene ponašanja, kada dete jako popusti u školi, ili kada na telu primete ožiljke od samopovređivanja. Na žalost, vrlo česte lične ispovesti deteta da im nije dobro, da im ništa ne prija, da nemaju zajednički jezik ni s kim u okruženju, roditelji ne shvate ozbiljno i jednostavno to pripisuju njihovom uzrastu.
Komentari 0