Radeći u jednoj od najvećih dečjih bolnica u regionu, on je stekao iskustvo koje mu daje ozbiljan kredibilitet da o ovoj temi govori.
I možda mi svi znamo nekog ko je svoje dete od najranijih dana izlagao ekranima, a ono je danas zdravo, pravo i ”ništa mu ne fali”, to nikako ne znači da to dete nije pretrpelo štetu.
”Telefon je sada univerzalno prisutan i roditelji razmišljaju na onaj način ”daću mu telefon još samo sad”. Još samo sad dok jede, još samo sad dok ja pričam telefonom, još samo sad dok popijem kafu, još samo sad da ne vrišti… I onda dolazimo do toga da dete ne priča, a roditelji ga dovode kod psihijatra sa idejom ”hajde mi popravite to”. Popravite mi taj nedostatak ljudske komunikacije u prve tri godine života gde se formiraju osnove za interakciju. Ja se, kao stručnjak, jako trudim da ne svaljujem krivicu na roditelje, ali više ne znam na koje zvono da pozvonim.” – iskren je dr Grujičić.
On tvrdi da, iako se ličnost formira sve do 20. godine, prve naznake ličnosti već se vide u predškolskom uzrastu.
”To je ono kad ćerka već zna da hoće ovu haljinu da obuče, a ne neku drugu, to su prve naznake ličnosti u primitivnom stadijumu. Ali taj stadijum je najvažniji, to je temelj i on se formira na tom uzrastu. Ako nemate siguran temelj, osnovu, sve posle što se gradi samo se urušava.” – kaže ovaj psihijatar.
Ipak, ohrabruje njegov odgovor da su problemi koji nastaju u ranom uzrastu zbog izloženosti ekranima – rešivi u velikoj meri.
”Apsolutno jeste popravljivo, ali je pitanje do koje mere. Zavisi od toga koliko je dete bilo izloženo ekranima u te prve tri godine. Ne mora to biti telefon, može biti bilo koji uređaj kojim je dete na neki način opsednuto i koristi se kao zamenska metoda za ljudsku interakciju. A ljudska interakcija bi bila, kad se dete uznemiri da ga majka smiri, a ne da ga telefon smiri, je l’ tako?” – objašnjava dr Grujičić.
Vrlo važna stvar koju ističe je i taj polazni potencijal s kojim se dete rađa a koji mi ne možemo da predvidimo. Neko se rađa sa većim intelektualnim potencijalom, neko s boljom emocionalnom inteligencijom.
”Mi to ne znamo. Možemo da pretpostavimo. Ja na osnovu roditelja mogu da stvorim neku sliku kakvo njihovo dete može da bude, ali je važno i koja je polazna tačka, početni potencijal deteta. Tako će deca koja su ranjivija, osetljivija na spoljašnje faktore imati mnogo veće kašnjenje uzrokovano upotrebom ekrana, nego neko drugo dete koje je možda otpornije. Vrlo retko, ali se dešava i to da dete provodi mnogo vremena na telefonu i da ne razvije nikakve probleme.” – otkriva dr Roberto Grujičić.
Iznoseći neke grube statistike iz svakodnevne prakse, on kaže da od petoro novih pacijenata koliko mu otprilike dođe dnevno, četvoro ima neku vrstu razvojnog poremećaja, a od tih četvoro, dvoje ili troje provodilo je tri ili više sati pred ekranima u prve dve godine života.
”Obično roditelji problem osveste kad shvataju da izostaje govor. Roditelji koji imaju više dece to primete brže, problem su nam roditelji kojima je to prvo dete, pa onda ne znaju, a okolina im govori polako, dečak je, lenj je, stići će… I onda dođemo do toga da se jave sa tri godine tek, ali sve ređe, hvala Bogu, verujem zbog toga što se o tome priča.” – kaže doktor.
Podseća i na to da su deca ogledalo roditelja i da od njih ne možemo tražiti nešto što ni mi sami nismo u stanju.
”Dolaze roditelji i kažu mi, doktore, on ne ispušta telefon. I onda, ja izađem u čekaonicu gde sede mama i ćerka i obe su na telefonima, niko ne komunicira. Pa kako se ti uopšte usuđuješ da kažeš da tvoje dete koristi telefon više od 6 sati, a onda pogledaš i vidiš da je majčino vreme pred ekranom isto, a možda čak i veće. Pa se onda majka pravda kako ona ne gleda TikTok. Pa kakva je razlika da u tome ako dete gleda TikTok, a majka Fejzbuk. Obe su ispred ekrana i ne komuniciraju međusobno to je suština. Najlaške je sve svaliti na deci.” – iskren je dr Grujičić.
Kaže da je apsolutna preporuka bez telefona u prve tri godine.
”Ako mene pitate, rekao bih i pet. Hajde crtaći na TV-u, u redu, ali i to dozirano i birano. A kada se uvodi telefon da to bude zajednička aktivnost. Da mama ili tata sedne s detetom, da istražuju zajedno igrice, video sadržaj, komentarišu, imaju neku interakciju kroz to. To je onda ona PRAVILNA upotreba interneta koja stvara interakciju i komunikaciju. To je suština, da vi i kroz taj medij upoznate svoje dete. Jer, vi ako njemu uskratite telefon do 10. godine, pa mu samo date u ruke i vi pojma nemate gde je ono na internetu i šta radi. Dakle, ako već uvodite telefon ranije, onda samo ZAJEDNO. Komentarišite, gledajte, igrajte. A ne puko sedenje ispred ekrana koje nam truje mozak. I nama odraslima to uveliko utiče na pažnju, a zamislite tek deci u razvoju.” – objašnjava ovaj psihijatar.
Kaže da je i sam osetio tu potrebu za stimulacijom koja je danas sveprisutna.
”Ljudi gledaju seriju dok jedu, slušaju podkast dok voze… To je sad način života i kad nemamo stimulaciju, to je nama nepoznata teritorija. A zamisli kad imaš dete u razvoju koje tek razvija vizuelni, motorni, auditivni sistem i preplavljeno je stimulacijom ceo dan, a nema kritičku obradu informacija. U redu, mi odrasli znamo šta treba, a šta ne da čitamo. A kako dete kad mu sikoči neki prozor, neke bizarnosti, koje su i nama grozne, a zamislite tek njima…” – upozorio je dr Grujičić.
Njegova je poruka roditeljima da je komunikacija ključ dobrog odnosa i zdravog razvoja deteta, a da nju postižemo svojom uključenošću i dobrim primerom koji dajemo deci.
Komentari 0