Podrška za nesmetani razvoj koja je detetu neophodna iz godine u godinu se smanjuje i menja svoj oblik od apsolutne pomoći do pružanje sigurne baze kada dete za njom dobije potrebu.
Kada je dete još beba, roditelj je tu da bdi nad njim 24 časa, tumači koja mu je aktuelna potreba, da zadovolji istu. Sazrevanjem deteta prirodno se stvaraju preduslovi za napredak i usvajanje izvođenja pokreta i savladavanja jednostavnih veština. Međutim, u fazi ranog detinjstva roditelji se često i dalje postavljaju prema detetu kao potpuno zavisnom biću pa ga hrane, drže za ruku “da ne padne”, oblače ga “jer će oni to brže”, sklanjaju igračke jer “što bi se sad mučilo kad će čitav život morati da radi…”
Kako dete raste, stvaraju se potencijali za usvajanje kompleksnijih veština koje vode ka osamostaljivanju, socijalizaciji, razumevanju i prihvatanju sveta oko sebe. Uloga odraslih svakako jeste da pruže podršku svojim mališanima, ali ne i da umesto njih premošćavaju svaku prepreku na koju ono naiđe. To nije uvek moguće i što je još važnije nije uvek potrebno.
Problem nemogućnosti pružanja apsolutne zaštite javlja se sa polaskom deteta u vrtić gde roditelj ostaje pred vratima a ono ulazi u novi svet, svet vršnjaka. Stvaranjem odnosa i izgrađivanjem mesta u vršnjačkoj grupi dete stvara temelje socijalnih odnosa. U vršnjačkoj grupi izostaje zona komfora u kojoj je sve jednom detetu podređeno i u kojoj je pažnja usmerena samo na jedno dete.
Gde su grupe, tu su i “borbe” za svoje mesto, za prirodnom potrebom za prihvatanjem. U svakoj grupi uvek su prisutna slaganja i neslaganja odnosno sukobi. Od prirode detetovog karaktera i načina kako je vaspitano zavisiće način na koji će se dete izboriti sa situacijom i pronaći svoje mesto u vršnjačkoj grupi.
Komentari 0