Svaka bolnica u Srbiji zaražena je bolestima naših naravi i našeg zdravstvenog sistema – hronično neljubaznih sestara i lekara, akutno nekorektnog odnosa prema pacijentima, virusom dugih redova i beskrajnog čekanja, epidemijom zakazivanja preko veze i ulaženja preko reda, itd. Ali je u “Tiršovoj” toga ipak tako malo da se čovek oseća kao da je u nekoj drugoj, zapadnijoj i bogatijoj zemlji.
Gledajući negu koju je naša beba imala, ljudi su nas često pitali ko nam je bio veza. Niko. Nije bilo potrebe “potezati” kumu, strica kardiologove bratanice, tetku šogora doktorove žene, komšiju koji ujutru šeta pekinezera sa pudlicom glavne sestre. Kada su utvrdili da je Sofija počela da posustaje, u roku od sedam dana razmotrili su njen slučaj na lekarskoj komisiji i zakazali operaciju. Ni da smo ostali u Engleskoj ne bismo brže došli na red. Možda smo imali sreće, kako se to kaže. Ali u šok sobi je sa Sofijom posle operacije bilo troje novorođenčadi, donetih takoreći iz majčinih utroba pravo na operacioni sto. Dakle, rekao bih da se tu deca operišu na vreme.
Ova država i ovaj zdravstveni sistem ogrezli su u korupciji. A ipak, u “Tiršovoj” nam niko ništa nije tražio. A nije baš da nisam pitao. Dan uoči operacije, na obaveznom predoperativnom razgovoru sa kardiohirurgom, pitao sam dr Hercoga, nasamo, šta mu i koliko treba. Bio sam spreman, tada, da mu platim šta god poželi. “Ja sam dete socijalizma“, odgovorio mi je, “ja imam i više nego što mi treba”.
Pomalo je takijeh junaka. Izračunao sam da je u karijeri spasao nekoliko hiljada dece, srpske, bošnjačke, crnogorske, mađarske, bosanske i hercegovačke. Drugim rečima, u bilo kojoj grupi od par stotina ljudi, sva je prilika, biće i neko koga je on operisao. Dr Hercog ide u pozorište, a u publici sedi desetak onih koji, da nije njega, nikada ne bi doživeli tu premijeru. Kada je Marakana puna, kuca više od stotinu njegovih srca.
Dr Hercog nije jedini lekar u “Tiršovoj” koji se i dalje seća Hipokratove zakletve. Mnogi roditelji odu sa kardiologije i ne znajući koliko je dragocen rad anesteziologa poput dr Vučićevića, koji je našu Sofiju uvodio 90 minuta u anesteziju kako bi se što više smanjio rizik od oštećenja vitalnih organa i funkcija. Bez dijagnostičara kao što je naš Voja Parezanović ili Ida Jovanović i drugi, nikada ne bismo saznali zbog čega je našoj bebi loše. Bez dr Dučića, Hercegovca, blage dr Tanje i “stroge” dr Irene, glavne sestre Eme i mnogih drugih, ne bismo prošli kroz sve ovo samo sa jednim malim ožiljkom na Sofijinom i našim srcima.
Opčinjeni Farmama i Sulejmanima, takvim ljudima u ovom društvu ne poklanjamo gotovo nikakvu pažnju. A morali bismo, ako ne zbog njih samih, a ono da bi nam se deca sutra bavila medicinom, a ne turbo-folkom.
U najkraćem, u “Tiršovoj” se leče naše bebe i kad bi i taj kamen zemlje Srbije bio razrušen, onda zaista ne bih verovao u to da je moguće izgraditi ovu zemlju i društvo, i gledao bih samo kako da ponovo, ovog puta zauvek, odemo odavde. Srećom, nije tako, i zbog takvih ljudi smo još uvek tu.
Zabluda je da u “Tiršovoj” leče samo decu. Leče i nas, roditelje i građane ove zemlje. Leče nas od uverenja da u Srbiji postoji samo apatija, neznanje, inercija i lenjost, i vraćaju veru u ljudskost i stručnost. Da “Tiršove” nema, trebalo bi je izmisliti.
A da bi ona opstala, potrebno je u nju ulagati. Ja ću, kao njihov večiti dužnik, od svake plate jedan mali deo uplaćivati na žiro-račun klinike. Ako bi svaki roditelj čije su dete izlečili uradio isto, “Tiršova” bi cvetala. Kao i uvek, možemo čekati da neko drugi nešto uradi umesto nas, ili možemo napraviti mali napor da zajedno održavamo i izgrađujemo ono vredno što imamo u našem društvu. Tri klika na sajtu klinike može biti dovoljno da se spase nečije srce.
Komentari 0