Foto: Flickr
Umesto zahvalnosti, dobijate kritike. Govore vam da ste se ugojili, zapustili, da ste ostareli i zbabili se pre reda, nemaju vremena za vas, svi su zauzeti kada treba da vam se donesu lekovi, baloni sa vodom , da se očisti sneg i slično.
Gledate komšinicu koja je deset godina starija od vas, a i dalje je vitka, prava i ofarbana. Njena deca su ponosna na nju i sa velikim poštovanjem pričaju o njoj, njen rođendan nikad ne zaboravljaju, a dotrče svo troje čim dobije i običnu prehladu. Često ste znali da kažete za nju:”Vredna je žena, ali nije baš požrtvovana mama…Kod nije uvek moralo da bude skuvano, ali ta je uvek znala za sebe…”. Pitate se da li je vaša komšinica jednostavno imala sreće sa decom ili je znala nešto što vi niste? Nije vam jasno gde ste vi to pogrešili, a sve ste im dali, pa dajući njima sebe ste zapostavili?
Razloga je uvek više, ali to sad nije tema teksta. Uglavnom, ono gde ste sigurno pogrešili je upravo to što ste sebe zapostavili. Vaša deca su zaključila:“Mama sama ne brine o sebi, pa ne treba ni mi da brinemo… Da, ona se često žali da je bole noge, da joj nije dobro,ali kad joj kažemo da ide kod lekara, ona neće da pođe…“ Kad se ponašate kao da ste nebitni i rukovodite parolom „ja nisam bitna, sve za decu“, deca vas tako i tretiraju. Ništa nije odjednom i slučajno, vaša deca su godinama navikla da sebe dajete njima.
Briga o deci podrazumeva da ponekad nešto morate i da žrtvujete, ali to nikako ne znači da treba potpuno da zapostavite sebe, da postanete nebitni sami sebi. Pogrešno je svaku brigu za sebe izjednačavati sa sebičnošću. Kod nas je veoma ukorenjeno razmišljanje kako biti mama znači biti žrtva, da je mama koja brine o sebi sebična, a zapravo mama koja brine o sebi nije sebična već odgovorna. Sve je uredu, dok god brinući o svojim potrebama ne zanemarujete decu, njihova osećanja i potrebe. Sebična mama nije ona koja brine o sebi, već ona koja brine samo o sebi, a ne brine i o deci. Suština je u tome da treba balansirati između brige o sebi i brige o deci.
Ne treba zaboraviti da nije sve u količini hrane koju pripremamo za decu i novcu koji trošimo na njih, nešto je i u ritualima koje negujemo i u vrednostima koje im prenosimo. Vaša komšinica je decu učila da se mama čuva i voli, da deca pored prava imaju i obaveze prema roditeljima, bila je više mama, a manje kuvarica i sobarica. Ona možda nije bila mama koja pravi najbolje kolače, koja ustaje nedeljom u sedam da bi decu dočekale tople palačinke, ali je izgleda bila mama koja gradi sjajan odnos sa decom. Odnos sa decom je ono što je najviše negovala, to i jeste ono što je najvažnije.Autorka teksta je psihološkinja Branka Vasilev
Moj psiholog
Komentari 0