Foto: Randar
Piše: Džejms Hamblin
Četrdeset sedam procenata ukupnog vremena, prosečni um luta – čak oko trećinu vremena dok osoba čita, razgovara sa drugim ljudima ili vodi računa o deci. A to lutanje, prema psihologu Metju Kilingvortu, nije dobro za bitisanje. Um treba da bude usredsređen na ono što radi. Tokom svog istraživanja na Harvardu, Kilingsvort je izneo i naučne dokaze za svoje tvrdnje. U zajedničkom radu sa Danijelom Gilbertom, objavljenom u časopisu „Sajens“, Kilingvort je napisao: „lutajući um je nesrećan um.“
Za Killingsvorta, sreća je u sadašnjem trenutku. Ništa materijalno nije suštinski vredno, sem možda obećanja sreće koje u sebi nosi. Naravno, zadovoljstvo u posedovanju materijalnih stvari ne mora da dođe u trenutku kada su stečene. Može doći kasnije, kao radost zbog ispunjenja očekivanog, ili kao ispunjenje nostalgične čežnje. Ipak, međutim, mogućnost ljudskog mozga da naširoko razmišlja o događajima iz prošlosti ili budućnosti, košta nas naše sreće. Umovi imaju tendenciju da lutaju po mračnim, ne čarobnim mestima. Osim ako taj um ima nešto uzbudljivo da iščekuje, ili nešto lepo čega će se sećati.
Tokom protekle decenije, obilje psiholoških istraživanja je pokazalo da iskustva donose ljudima više sreće nego posedovanje stvari. Idejom, da kupovina iskustava više zadovoljava od materijalnih nabavki, dugo se bavi profesor psihologije Thomasa Gilovič. Od 2003, on je pokušavao da shvati i otkrije tačno kako i zašto su iskustva mnogo bolja od materijalne kupovine. U časopisu „Psajholodžikal Sajens“, Gilovič i Kilingsvort, zajedno sa doktorantom sa Kornela Amitom Kumarom, prošlog meseca su objasnili da novac potrošen na iskustva obezbeđuje trajniju sreću. Posebno ih je zanimalo da li se korist od trošenja novca na iskustvo akumulira pre učinjene kupovine ili posle nje. I da, odgovor je bio očekivan – korist je bila prisutna i pre i posle.
Sve u svemu, kada već ne možemo da živimo u jednom trenutku (sadašnjost je nekad teška ili monotona), najbolje je, kažu, da živimo u iščekivanju nekog iskustva. Iskustvene kupovine kao što su putovanja, koncerti, filmovi, odlazak u pozorište i slične stvari, imaju tu osobinu da, za razliku od materijalne kupovine, njihova blagodet odmah, još pre nego što je kupovina počela, krene da se ogleda na čoveku i raduje ga.
„Iskustvene kupovine kao što su putovanja, koncerti, filmovi, odlazak u pozorište i slične stvari, imaju tu osobinu da, za razliku od materijalne kupovine, njihova blagodet odmah, još pre nego što je kupovina počela, krene da se ogleda na čoveku i raduje ga.“
Čekanje na kupljeno iskustvo, koje tek treba da se dogodi, očigledno izaziva veću sreću i uzbuđenje nego čekanje i sama kupovina materijalnog dobra. Nasuprot tome, čekanje da nešto posedujemo više je opterećeno sa nestrpljenjem nego iščekivanjem. „Zamislite iščekivanje ukusnog obroka u lepom restoranu ili godišnjeg odmora i putovanja“, rekao je Kumar, „i kako se ono značajno razlikuje od osećaja sreće zbog naručivanja Ajfona, kada nam je i rok isporuke od dva dana previše dug.”
Gilovič je u prethodnom radu je pokazao da iskustva lakše usrećuju ljude, jer je teže uporediti ih sa iskustvima drugih. Na primer, Gilbert je zabeležio u svojim istraživanjima, mnogi ljudi nisu sigurni da li bi radije imali visoku platu koja je niža nego njihovim poznanicima, ili manju platu koja je veća nego njihovim poznanicima. Dok je sa iskustvenim stvarima, kao što je godišnji odmor, stvar lakša. Između dve nedelje odmora, kada bi njihove kolege dobile jednu, ili četiri nedelje kada kolege imaju osam, ljudi biraju četiri nedelje bez oklevanja.
Kupovina iskustava je više povezana sa pitanjima identiteta, društvenog ponašanja i međusobnog povezivanja. Kada se osvrću na prethodne kupovine, ljudi nalaze više sreće u kupljenim iskustvima od kupljenih materijalnih stvari. To je nekako u suprotnosti sa logikom da, kada platite odmor, on traje koliko traje i gotovo, ali, ako kupite opipljive stvari, kauč recimo, ione traju dugi niz godina. Zapravo većina nas ima prilično razvijenu sposobnost za toleranciju, ili tzv. hedonističku adaptaciju, zahvaljujući kojoj prestajemo da cenimo stvari kojima smo neprestano izloženi. Ajfon, odeća, nameštaj i uopšte sve materijalno, postaju samo nebitna scenografija naših života. Te stvari su podložne propadanju ili prosto zastarevaju.Dok za razliku od materijalnih stvari, naša iskustva nisu predugo u našim životima (ili su svaki put drugačija) tako da i ne uspevaju da postanu nesavršena. Čak i da su zaista loša, naša sećanja i priče o njima nam se oslade vremenom. Čak i loše iskustvo postaje dobra priča.
„Većina nas ima prilično razvijenu sposobnost za toleranciju, ili tzv. hedonističku adaptaciju, zahvaljujući kojoj prestajemo da cenimo stvari kojima smo neprestano izloženi. Ajfon, odeća, nameštaj i uopšte sve materijalno, postaju samo nebitna scenografija naših života.“
“Kada pada kiša dok smo na moru“, primetio je Kumar, „ljudi će reći, pa, znate, mi smo ostali u sobi, i igrali društvene igre, a to je lepo porodično iskustvo, ili tako nešto.“ Čak i ako je iskustvo bilo negativno u tom trenutku, ono postaje pozitivno posle toga. To je mnogo teže da se uradi sa materijalnom kupovinom, jer nema zamišljanja ako ste promašili boju kauča, on je tu pred vama. „Kada moj računar ima virus“, rekao je on, „ja ne mogu da kažem, dobro, bar je moj računar u kvaru!“ ili da se utešim i kažem:“Divno je što moj računar radi tako sporo, jer ćemo tako nas dvoje provesti više vremena zajedno.”
Komentari 0