Uzroci smetnji u govoru
Govor je važno sredstvo kontakta među ljudima, te su zato smetnje u njegovom razvoju uzrok poteškoća u društvenim odnosima. Govor je važan sa više stajališta. Postoji više uzroka za smetnje u govoru. Ponekad su fizičke, a najčešće socijalno-emotivne prirode. Fizički uzroci su obično smetnje na organima koji omogućavaju govor (zečja usna, nepravilno raspoređeni zubi, razdeljeno nepce). Uzrok može biti i oštećen sluh. U takvim slučajevima dete ne čuje u celini tuđi, a ni svoj govor. Smetnje u govoru ponekad mogu biti i posledica pogrešnog učenja, a ponekad ih uzrokuju i psihosocijalne smetnje i psihoneuroze.
Mumljanje i mucanje
Dva najčešća oblika govornih smetnji su mumljanje i mucanje. Kod mumljanja se radi o pogrešnoj artikulaciji, a kod mucanja o smetnjama u ritmu govora. Mumljanje se najčešće pojavljuje u predškolskom periodu, ponekad i u prvom razredu osnovne škole. Može nastati kao posledica pogrešnog učenja, a ponekad može biti znak mentalne zaostalosti. Izgovaranje je nepotpuno i zbog toga nerazumljivo.
Mucanje je vrlo česta govorna smetnja, pogotovo kada se radi o intenzivnom usvajanju govora. Govoreći dete zastaje, ponavlja početne ili završne slogove, a ni ritam govora nije mu skladan. Sami glasovi su pravilno artikulisani, ali ih dete ne može tečno izgovoriti.
Najčešće se ovaj problem pojavljuje između 3. i 4. godine starosti, jer tada dete želi na brzinu reći to što želi. Jedan od uzroka mucanja može biti organska smetnja, ali se najčešće radi o detetovoj unutrašnjoj napetosti ili traumi.
Svaki od tih slučajeva treba posebno i kompleksno proučiti, jer postoji opasnost da preteranom revnošću napravimo više štete nego koristi.
Podsticanje dečjeg govora
U početku dete razume više nego što može reći. Razvojem i podsticanjem na govor smanjuje se razlika između aktivnog i pasivnog fonda reči. Predškolsko dete je veoma maštovito i kreativno što se toga tiče. Voli da ponavlja reči, iako ih ne razume. Dečju pažnju najviše privučemo ritmom, te su zato za najmlađe vrlo važne različite pesmice, brojalice koje deca žele stalno slušati i ponavljati. Približno svake godine dete produži rečenicu za jednu reč. Za dete staro 2 godine karakteristična je rečenica složena od dve reči, za petogodišnje dete od pet reči. Dete dugo vremena odgovara samo jednom reči i kratkom rečenicom, jer je i njegov interes kratkotrajan i zato stalno mijenja svoje aktivnosti.
Stoga su njegove rečenice isprekidane, nepovezane, često mu ponestane i reči. I još nešto za roditelje koji preterano zabrinuto prate razvoj govora svog deteta i porede ga s vršnjacima: i između dece postoje individualne razlike. Ako dete govor razume, ne trebate se bojati da neće pre ili kasnije i progovoriti.
Govorimo i slušajmo!
Ne zaboravimo da govor nije samom sebi svrha. Roditelji moraju paziti i na razgovor, na kvalitet komunikacije koja se razvija između ljudi, bilo da se radi o razgovoru s vršnjacima ili u porodici. Razgovarajući s detetom izgrađujemo i dopunjavamo detetove spoznaje. Razgovor ga usmerava na samostalno razmišljanje i zaključivanje. Razgovor nije jednosmeran put! Deca moraju naučiti i slušati sagovornika, sačekati da dođu na red, a ne govoriti istovremeno kad i njihov sagovornik.
U predškolskom periodu bi zato dete morali naučiti kako da na kulturan način komunicira i sa odraslima, i sa svojim vršnjacima, a ne samo da priča!
Izvor: Zelena učionica
Komentari 0