Ukoliko se u pasusu nalazi neka teška i zastarela reč, ohrabrite svoje slušaoce da saznaju šta ta reč znači. Dozvolite im da postavljaju pitanja i skreću sa teme. „Priča koja bi trebalo da traje samo pet minuta može trajati i sat, što je divno“, kaže Dejl. Stručnjaci ove prekide u pričanju priča nazivaju posrednim razgovorom i studije su pokazale da u velikoj meri doprinose razvoju govora kod dece. Razmišljajte o interakciji između onoga ko čita i onoga ko sluša kao o saradnji, a ne jednosmernoj komunikaciji.
Gde god naiđete na dijalog, glumite glasove: „Koliko često dete ima priliku da čuje mamu i tatu kako glume papave ili čudne glasove?“, pita Dejl koji je kreirao 146 različitih glasova dok je snimao audio knjigu „Hari Poter i relikvije smrti“. Obratite pažnju na fizičke osobine junaka koje bi mogle da utiču na način njegovog govora koji bi trebalo da oponašate. Za to vam mogu poslužiti i ilustracije. Istraživanja u oblasti neurovizualizacije su pokazala da dijalog u priči aktivira deo mozga koji se zove temporoparijetalni spoj (slepoočno-temeni spoj), ključni deo za ono što nazivamo teorijom uma, odnosno sposobnošću da drugima pripišemo mentalna i emotivna stanja.
Ipak, nemojte preterivati. „Najvažnija stvar koju narator ima jeste njegov glas“, kaže Dejl. Budite nežni. Nemojte vikati ili skičati. Vodite računa o svom glasu kao što biste i o instrumentu. „Svaka reč mora biti jasna i razgovetna“, kaže on.
Birajte dobre knjige. Svaki put, pre nego što prihvati ponudu da snimi audio knjigu, Dejl razmišlja da li će ta knjiga biti vredna truda, kao što je nekada radio sa svojom decom, a sada i sa unučićima. „Kada budete čitali knjigu po drugi, treći ili četvrti put, isplivaće sve će više divnih stvari“, izjavio je Dejl.
Izvor: nytimes.com
Komentari 0