Brendirano roditeljstvo

Foto: Pixaby

Imamo paklenu želju da podignemo talenat, genija. Čim dete izgovori svoju prvu, magičnu reč, mi smo mu već  isplanirali narednih 20 godina života, i ispunili ih časovima muzike, plesa, umetnosti, sporta. Pokušavamo da ispunimo njihov život do maksimuma, kao sto se puni torba za trening, sa sve baletankama na vrhu. A opet činimo toliko grešaka u roditeljstvu. Da li je onda čudno što sve više parova odustaje od ideje da ima dete?

Prvo, zamislite da postoji stiker koji označava šok kada se samo pomisli na odgajanje dece. Prema istraživanju magazina Time, trošak podizanja deteta rođenog 2011. godine pa sve do njegove osamnaeste, je 234.900,00 $. Čak i uz prihode oba roditelja ovaj podatak je zapanjujuć. Čini se kao da postoji samo jedan način da se odgaji dete, i to je put popločan zlatom.

Čak šta više, postoji to ludilo koje definiše današnju porodicu. Život se kreće ogromnom brzinom. Roditeljima se čini da su pokretne mašine.

Postavljaju trenutke uživanja na socijalne mreže. Srećni što smo u parku, srećni što jedemo sladoled, srećni, srećni, srećni i samo idemo dalje. A iza kamere, većina nas je kao zombi, saplićemo se cedeći sokove, praveći grickalice, dok pokušavamo da održimo raspored koji smo napravili za svoju porodicu.

Primetićete možda, da pre 10 godina kada biste pitali roditelje kako ste, rekli bi dobro, dok ono  što se danas uglavnom čuje je, jako smo zauzeti. Ranije, kada bi bilo leto toliko bi nam nekada bilo dosadno,da smo imali toliko vremena da možemo da prebrojimo vlasi trave, ili broj ujeda komaraca na svojim nogama.

To nije u potpunosti greška roditelja. Svi mi osećamo veliki pritisak društva, da našu decu pretvorimo u neke velike zvezde, senzacije na youtube-u, novog Marka Zuckerberga… Konstantno smo izloženi pritisku marketinga, od luksuznih jaslica, do svih ostalih stvari kako naša deca odrastaju. Čak nas i škole pritiskaju, to su sada zajednice, akademski klubovi, koledži, sa čime se počinje do dvanaeste godine.

Nedavno, ostao sam zapanjen čovekom koji je pokušavao da mi proda upis u svoj lokalni klub za dete.

Na koliko sportova ide vaše dete?  Pitao me je pokazujući na mog devetogodišnjeg sina.

Tek je počeo da trenira košarku. Počeo sam da mu objašnjavam.

Moj ide na 4 sporta. Ako želite da mu se mišići razvijaju kako treba, mora da trenira minimum 4 sporta godišnje.

Ostao sam bez teksta. 4 sporta može biti realna opcija ako imate jedno dete, i živite takav život da to dete vodite sa jednog treninga na drugi, i samo pratite da li mu se mišići razvijaju kako treba. Ali ja imam četvoro dece, što je onda 16 sportova godišnje, sa sve časovima muzičkog i crkvenim manifestacijama. A da, i ono što se zove škola.

Svi mi čitamo razne studije i knjige. Znamo šta je dobro za našu decu, a to svakako nije ovo. Kako navodi Bruce Feiler, u knjizi Tajne sreće porodice, u nedavnoj studiji Elen Galinski, pitali su decu šta je ono što najviše žele od svojih roditelja. Znate šta? To nije bilo kvalitetnije provedeno vreme. Želeli su roditelje koji su manje umorni i pod manjim stresom. Ali svi smo mi u tom istom problemu, na brzom vozu gde niko neće prvi da povuče kočicu.

U SAD-u i Evropi, stopa nataliteta opada neverovatnom brzinom. Kada čitamo o roditeljima koji su svesno doneli odluku da nemaju decu, mi se uvredimo. Pitamo se naglas zašto svi ne žele da se popnu na ovaj voz koji ide neverovatnom brzinom i vodi u propast.

Porodični život se promenio. Nekada davno, na decu se gledalo kao na fizičko sredstvo. Oni su pomagali oko poslova na farmi, Oni su preuzimali porodični posao. Oni su brinuli o svojim bolesnim roditeljima. Tada, deca nisu imala nikakve priručnike, i srećan je bio onaj koji je imao dom pun dece. Danas, deca su poslala emocionalna sredstva. Nešto o čemu se piše. Mi nosimo dostignuća svoje dece, kao neke značke. Ali te značke imaju dosta posledica. Porodice se smanjuju, potištene finansijskim i materijalnim očekivanjima.