Kao devojka u dvadesetim godinama, nisam verovala u ljubav na prvi pogled, brak, papire, venčanice i torte na sprat. Da me je neko tada pitao o muško-ženskim odnosima, malo šta pametno bi im znala reći.
Ni danas ne mogu da pričam o drugima. Čini mi se da je svaki par mala patologija za sebe. To je zato što smo skloni da zaboravimo da u brak ne stupamo sami, kao individue, već sa sve gomilom predaka i njihovim učenjima, iskustvima, zabranama, grehovima. Moglo bi se reći punim koferima.
Dosadna svekrva što nam ne izbija iz kuće i soli svaki ručak, jer njen mali sinčić baš tako voli, nije najveći problem bračne disfunkcije. Zaljubljenost kao privremeno slepilo, pogrešna očekivanja, uskogrudo shvatanje zajednice i suštine najjednostavnije zakletve u životu “I u dobru i u zlu” su samo neki od spoticajućih elemenata u odnosu dve osobe.
Kada razmišljam o svom braku mogu reći da sam za četrnaest godina naučila i dobila mnogo više nego što sam ikad mogla zamisliti.
Da smo mi jedan tim, jedan entitet, da nema moje, tvoje. Da budem iskrena po cenu povređivanja i bola. Da o svemu treba da razgovaramo. Da ga poštujem, ne odustajem, volim kao prijatelja. Da ga ne menjam. Izabrala sam ga zato što je takav, zašto bih ga sada menjala. Ako mi nešto ne odgovara, prvo treba da krenem od sebe. Ako smo u problemu, važno je da se držim za našu ljubav. Oluja će proći, ostaće po neki ožiljak, promeniće nas okolnosti, život sam. Ono nešto samo naše će sklupčano drhtati u nekom uglu naše duše. Izubijano ali živo. Ljubav se hrani i živi sa vrlo malo truda. Poneki dodir, pogled, reč i ona je u stanju da provede nedelje i mesece u hibernaciji čekajući pravi trenutak.
Moj bračni staž je pun uspona i padova. Naše bazične vrednosti iste, karakteri različiti a ljubav utisnuta. Nikada ali baš nikada nas ne posmatram kroz prizmu jačeg i slabijeg. Uvek pazim da je neko na straži. Ako ja više ne mogu, on uskoči i za mene. Ako je njemu teško, ja više zalegnem.
Verujem da je u braku vrlo važno baviti se sobom, svojim rastom i učenjem. Naša percepcija zajedničkog života vrlo često neopravdano počinje i završava se na partneru a ne na nama samima. Zato se trudim da sebi prvenstveno budem bolja, zadovoljnija i ispunjenija svojim postignućima i svime što me čini radosnom. Ne jurim više sreću jer je ona precenjena i u sebi sadrži egoizam i nezrelost nutrine. Radost određenog trenutka, zahvalnost za stvari koje novac ne može kupiti su stvarne životne vrednosti, koje me ispunjavaju, to nisu samo Lujza Hej floskule.
Možda ovo liči na neki recept koji želim da proturim kao “kako se udati i očuvati brak” ali to nije moja ideja. Malo mudrosti se ipak sakupilo tokom godina. Pretenciozni i površni su svi napori da se nađe jedinstven recept za “uspešan brak”. Ono što mene usrećuje, što ja cenim možda ni izbliza nije ono što vas gađa u sve čakre. Znam samo da je pakovati kofere na svaki potres pogrešno i ne znati se spakovati na vreme, kad je kraj, kad ne možeš više da dišeš ili te je strah, pogubno.
Brak je za mene prirodno stanje. Čini mi se da sam udata i da sam majka otkad znam za sebe. Njegovo prezime je deo mog identiteta od samog našeg početka, burma jedini nakit koji nosimo a naša porodica utočište i dom zauvek.
Komentari 0