Bili ste umorni i nervozni, reagovali ste burno i povredili osećanja Vašeg deteta

Koliko puta Vam se desilo da ste došli nervozni sa posla i na neku dečiju želju stavili momentalni veto, eto, tako – u tom trenutku niste imali snage za njegovo objašnjenje? Koliko puta Vam se dogodilo da ste se, rastrzani između sto obaveza koje su Vam nametnute, izvikali na svoje dete za neku beznačajnu sitnicu?…

Koliko puta Vam se desilo da ste došli nervozni sa posla i na neku dečiju želju stavili momentalni veto, eto, tako – u tom trenutku niste imali snage za njegovo objašnjenje? Koliko puta Vam se dogodilo da ste se, rastrzani između sto obaveza koje su Vam nametnute, izvikali na svoje dete za neku beznačajnu sitnicu? Meni, iskreno, par puta.

Ljudi kažu da kada dete poraste jedino čega će se najintenzivnije sećati su Vaši propusti i greške. I jeste tako. Zato se zapitajte da li biste želeli da Vaše dete ima dovoljno ovakvog lošeg materijala koje će Vam jednog dana „natrljati na nos“.

Nemojte svoje nestrpljenje za slušanje dečijih priča, pravdati teškim životom i besparicom. Sve to razumem, i jeste, to je nešto što nas sve muči i onemogućava da mi sami budemo onakvi roditelji kakvi želimo. Kažem – nemojte se pravdati, jer to pravdanje će Vam uvažiti smo oni Vama slični. Drugi roditelji sapatnici. Oni će klimati glavama, coktati, potvrđivati, jer i njima je isto tako.

Ali se treba zapitati – čije Vam je razumevanje i ljubav potrebna, njihova ili Vaše dece?

Zato, naučite važnost izvinjenja. Jedno izvini, izrečeno u momentu kada Vaše dete sedi samo i tužno (u mom slučaju, češće, nadureno) u svojoj sobi, u koju ste ga baš Vi poslali, jer je želeo da Vam ispriča neku neverovatno bitnu stvar (za njega), a Vi tako niste imali snage za još jedno „Stvarno, strašno!“, ima ogromnu snagu. Ako ga izbegnete i sebe utešite time kako su i Vama Vaši roditelji to isto radili, pa eto, nije Vam ništa, propustićete mnogo. Jer to ćete uraditi jednom. Onda će nekog drugog popodneva to isto dete doći sa ogrebotinom na kolenu, prosto važno kako je „ranjeno“, a Vi ćete ga ispratiti napolje uz opasku kako ste i Vi padali pa ste porasli i da prestane da se ponaša kao beba, jer to nije. I tako će neke treće večeri, kada Vi budete kod kuće sluđeni i preumorni odrađivali zaostatak sa posla, ono upasti sa mnooogo bitnim pitanjem. Većina nas bi skočila i rekla – Aman, pusti me više i beži u sobu!

I tako jednom, drugi i treći put. I četvrti više neće doći. Više Vas niko neće zapitkivati, uznemiravati. Imaćete dovoljno vremena za posao i šta god vam bude palo na pamet. Ali zatvorićete ta mala vrata do njih. A ta vrata nisu uopšte mala. To su najveća vrata za koja se ceo život morate boriti da ne zatvorite.

Zato, već sledeći put kada upadnete u ovakvu zamku života, setite se tog malog bića za koga ste Vi ceo svet. Pomislite kako se ono oseća i ne pravdajte se zaboravom.

Zaborave se reči i događaji, ali osećanja, posebno bol, ne. Zato idite za Vašim detetom, zagrlite ga i recite za početak „Izvini!“. Onda objasnite zbog čega ste tako odreagovali, i obavezno ga podstaknite da Vam ispriča to što je htelo. Ako se dure i odbijaju komunikaciju, zagolicajte ga, ispričajte nešto smešno, nađite neki način da ga oraspoložite. I budite spremni da prihvatite kritiku od detetove strane. Moji nikada ne propuste priliku da mi kažu kako sam bila bezobrazna.

Fotografije

Izvor: ndfblog.org

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA