Foto: Pixanay
„Kad mi je bilo dvadesetak godina, upoznala sam ženu jednog starog pastora, koja mi je ispričala kako, kad je bila mlada i rodila njihovo prvo dete, nije verovala u kažnjavanje dece batinama, iako je u to vreme udariti dete prutom otkinutom sa drveta bila uobičajena kazna.
Ali jednog dana, kad je njenom sinu bilo četiri ili pet godina, učinio je nešto za šta je smatrala da mora biti kažnjen batinama, prvi put u životu.
Rekla mu je da mora izaći napolje i pronaći prut kojim će ga ona onda istući. Dečaka dugo nije bilo nazad. Kad se najzad vratio, plakao je.
Rekao joj je: „Mama, nisam mogao pronaći prut, ali evo, ovde je kamen koji možeš baciti na mene.“
Majka je odjednom shvatila na koji način je celu situaciju videlo dete. Mislilo je: ako me majka želi povrediti, nije važno čime to čini; pa onda to može uraditi i kamenom.”
Majka je uzela dečaka u krilo i oboje su plakali. Onda je stavila kamen na policu u kuhinji da bi je uvek podsećao: nikad nasiljem. Jer nasilje počinje od najranijih godina – čovek vaspitanjem decu usmerava prema nasilju.“
(Iz govora Astrid Lindgren, na dodeli nagrade za mir, u Berlinu, 1978.)
Komentari 0