Alergija kao kriza identiteta (iz ugla jedne mame)

Dugo je prošlo vremena od kako sam o ovome mogla da pričam. Jer je bolelo. I još uvek boli, ali zbog druge dece, zbog mama, moram sve više o tome da pričam, kako bih nešto promenila i možda nekome pomogla. Deci da brže ozdrave, mamama da budu jake i ne gube nadu u pronalaženju rešenja.

alergija


Kada pričam o alergiji kao periodu života koji proživljavam sa svojim detetom, ne mogu a da je ne povezujem sa svim onim sa čim se roditelj nalazi, a da nije samo briga, nadrealan stah, jed koji osećaš u svim porama svog tela, već misli o odsustvu podrške na svim nivoima, nerazumevanju prijatelja, lekara, ali i one grane koja je sinonim za razumevanje i podršku slabih lica – socijalnim ustanovama. Od pedijatra, koji je na prvom nivou zdravstvene zaštite, i ne zna kod kog specijaliste da te uputi, a sem saveta o izbegavanju namirnica na koje primetiš alergiju, nikakvu informaciju niti podršku ne pruža, do specijalista koje si prinuđen sam da pronalaziš i koji ti eventualno saosećajno saopšte da onaj ko pronađe lek za ekceme i alergije – dobija Nobelovu nagradu, onda znaš ne samo da si ti u prvoj liniji fronta nego i jedini koji se boriš sa svim.


Savet: Dete sa atopijskim dermatitisom se upućuje kod alergologa, jer su alergije, kako inhalacione tako i nutritivne uglavnom povezane sa ekcemom, pa ako ima potrebe i kod pulmologa, jer su problemi sa disanjem jedna od narednih povezujućih dijagnoza, i kod gastroenterologa i nutricioniste ukoliko se utvrdi alergija na hranu.

Ni bliski ljudi se ne mešaju, jer su neupućeni i ne žele da opterećuju sebe dodatnim informacijama. Još veći je problem što je stanje kod dece promenljivo, pa se dešava da u jednoj nedelji sme da jede pasulj, a da mu već u drugoj nedelji smeta. Mnogi ne pružaju podršku, ne udubljuju se u problem i pri poseti donesu detetu grisine i bananicu, a s druge strane ima i onih koji i za sopstvenu proslavu pripreme torticu samo za moje dete, bez jaja, brašna, mleka, kikirikija i soje. Neki samo odmahnu glavom. Neki radi reda i pitaju. Čak i veoma bliski ljudi. Sve to roditelja koji se svaki dan bori sa neizvesnošću ume jako da zaboli i onda nesvesno bira ljude koji su empatični i preduzimljivi, nalazeći nove ljude, sa sličnim problemima.

 

Sama problematika mi nije bila strana. Prvi kontakt sa alergijama i ekcemima imala sam u užoj familiji pre trinaest godina. Kao glavna tetka koja do besvesti obožava bratanicu išla sam po klinikama gde su je  40 puta bockali na obe majušne ručice da bi utvrdili alergiju. A bilo je perioda kad je smela samo tikvice. Nijedno meso, nijednu voćku, ni luk, ni krompir, ni žitarice. Nedelju dana na tikvicama. Iz toga je nastala astma i veoma ineligentna i zrela tinejdžerka. Pre osam godina sa prvim detetom suočila sam se sa ekcemima i bronijalnim opstrukcijama, alergijom na korove, na dlaku psa i na brufen, koji je rezultirao veoma opasnom reakcijom. Ostajanje bez daha, disanje koje menja fizionomiju abdomena, gore, dole, izdah, udah. Magareći kašalj koji je sa svakim sledećim napadom postajao sve nepodnošljiviji. I prestalo je – antibiotik nije uzeo 5 godina.


Svo troje leči isti doktor. Vreme radi za vas, ali vas je trebalo sterilisati, ume da kaže u šali. Ali na žalost, čak  i pojedini lekari, smatraju da je to pojava, a ne bolest, i tako se i odnose, kao prema nečemu što je stanje imunološkog sistema u reakciji sa hranom, nešto što nije izlečivo, ali nije smrtonosno. Lako je kad si sam i kad se boriš samo za sebe, ali čim postaneš roditelj, dešavaju se stvari koje ne možeš da kontrolišeš, plačeš za svaku imalo tužnu scenu na ulici, u filmu, rastužiš se uz pesmu, u prodavnici dok posmatraš deku kome se ruke tresu dok kupuje šampon od koprive za svoju baku.
Kada ti se život pretvori u razmišljanje o problemu koje tvoje dete ima, stvarno više nisi svoj. Kada misliš o katastrofalnim ishodima koji se mogu desiti kad tvoje dete nešto pojede – onda to nije razmišljanje o hrani nego o zdravlju, o životu, o svakodnevnoj borbi. Onda više nema mesta suzama, pretvaramo se u heroine sa nadsuper moćima vrednih svakog Nobela.

Možete me pratiti i na blogu Mama i dete.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA