U naučnom magazinu „Psihološka medicina“ je 21. januara 2014. godine objavljeno istraživanje sprovedeno od strane kanadske grupe stručnjaka za psihologiju, koja je pokušala da objasni naglašenu agresivnost mališana. Erik Lakors, autor ove studije i profesor Univerziteta u Montrealu, sa svojim timom je sproveo istraživanje čiji je cilj bio da utvrdi da li je, kod mališana, genetika povezana s agresijom i, ukoliko jeste, može li se na nju uticati vaspitanjem.
Tokom bavljenja ovim pitanjima, tim stručnjaka uporedio je čak sedam stotina parova identičnih i neidentičnih blizanaca. Majke ovih mališana su, takođe, bile učesnice studije i ocenjivale su fizičku agresiju koju njihova deca ispoljavaju udaranjem, ugrizima, šutiranjem i tučom, i to s 20 meseci, zatim s 32 meseca i, na kraju, s 50. Naučnici su, pri tome, razmotrili i genetske faktore i uticaje koji se mogu pronaći u detetovoj okolini, a koji bi mogli imati uticaj na nivo agresivnosti kod dece ranog uzrasta. Rezultati su pokazali da su genetski faktori od velikog značaja za to koliko će deca biti agresivna.
„Treba naglasiti da ova veza između genetike i ponašanja ne implicira nepromenljive nivoe agresivnosti“, istakao je Lakors. „Genetski faktori u kombinaciji s uticajem sredine u kojoj dete odrasta mogu, takođe, objasniti bilo koje ponašanje.“
Dakle, agresija kod dece može se preduprediti adekvatnim vaspitanjem i primerom okoline – porodice, društva u vrtiću i sl. Lakors napominje da je pitanje agesivnosti kod mlađe dece nešto čemu treba prići pažljivo kako ne bi došlo do potpuno suprotnog i neželjenog krajnjeg rezultata – podsticanja deteta na takvo ponašanje.
„To može biti pravi ’začarani krug’ i može prerasti u hroničnu gizičku agresiju“, naglasio je Lakors.
Izvor: Yumama.com
Komentari 0