ADHD – Hiperkinetski poremećaj

Profesor dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, o hiperkinetskom poremećaju, zbog kojeg svako drugo dete sa ovim sindromom napušta školovanje. Ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu nastavnici označavaju kao nevaspitanu.

adhd px

Foto: Pixabay

Barem jedno dete u razredu ima hiperkinetski poremećaj (ADHD) od kojeg pati pet do 12 odsto mališana u svetu, a karakterišu ga hiperaktivnost, poremećaj pažnje i impulsivnost. Početak ovih simptoma otkriva se do sedme godine života. Gotovo polovina dece sa ovim sindromom bude izbačena iz školskih klupa, a 35 odsto samo napusti školu, najčešće zbog toga što ih vršnjaci ne prihvataju.

Iako deluje kao moderan termin, ADHD poremećaj datira još od 19. veka, a intenzivnije se o njemu govori od pedesetih godina prošlog veka. Kontroverza oko postojanja poremećaja zasniva se na pogrešnom definisanju, jer se tokom proteklih decenija ovaj sindrom nazivao raznim imenima, a najčešće se nazivao i ubrajao u grupu minimalne cerebralne disfunkcije. Danas pak postoji sve manje kontroverzi, a potpuno je jasno i dokazano da poremećaj postoji, kaže u intervjuu za “Novosti”, prof. dr Aneta Lakić, neuropsihijatar i dečji psihijatar, načelnik Službe psihijatrije na Klinici za neurologiju i dečju psihijatriju Kliničkog centra Srbije.

Postoji li danas jasna razlika između ovog i drugih poremećaja?

– Postoji, ali mora vrlo precizno i brižljivo da se uradi diferencijalna dijagnoza, da se eliminiše ono što “liči, a nije”. Jer, ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu vrlo često vaspitači i nastavnici označavaju kao bezobraznu i agresivnu. A zapravo, ona to nisu, već imaju teškoće da obuzdaju impulse i idu bezglavo u akciju.

Po čemu se onda razlikuje od poremećaja ponašanja?
– Kod poremećaja ponašanja imamo akciju i ponašanje koje je agresivno u odnosu na okolinu, kod ADHD sindroma to ne postoji. I ako postoji, agresija je nusprodukt njihove nemogućnosti kontrole ponašanja i uvida u sopstveno ponašanje.

Da li je to razlog što se pre nekoliko decenija gotovo nigde nije pričalo o takvoj deci ili su se samo podvodila pod “bezobrazna”?

– Kako su se saznanja povećavala tako se i prepoznavao ovaj poremećaj. U jednom trenutku se smatralo da je to psihološki problem. Međutim, danas znamo da se radi o biološkom problemu i to, o disfunkciji u prefrontalnim regionima kore velikog mozga gde se dešava obrada informacija.

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA