Glavna istraživačica Flavia Čerečeš iz Holandije i njen tim analizirali su podatke prikupljene u Ujedinjenom Kraljevstvu od gotovo 3.000 baka i deka. Utvrđeno je da su starije osobe koje su učestvovale u čuvanju unuka – što uključuje noćenja, brigu o bolesnoj deci, igru, pomoć oko domaćih zadataka, pripremu obroka, kao i vožnju u školu i na vannastavne aktivnosti – postizale bolje rezultate na testovima pamćenja i verbalne fluentnosti u poređenju sa onima koje nisu bile uključene u brigu.
Bake koje su čuvale unuke pokazale su manji kognitivni pad tokom šestogodišnjeg perioda istraživanja u odnosu na žene istog uzrasta koje nisu učestvovale u brizi o unucima.
„Najviše nas je iznenadilo to što se za očuvanje kognitivnih funkcija važnijom pokazala sama činjenica da je neko baka ili deka koji učestvuje u brizi o unucima, nego koliko često pruža tu brigu ili koje konkretne aktivnosti obavlja sa unucima“, izjavila je Čerečeš u saopštenju povodom studije.
Osećaj svrhe i društvena uključenost
Psihološkinja Dejli Atkins, autorka dečje knjige Tirkizni leptir, smatra da su ovi rezultati očekivani. Uloga bake ili deke održava starije osobe društveno aktivnim, podstiče korišćenje veština planiranja i rešavanja problema i pruža prilike za kreativnost i pripovedanje.
„Pokušavate da razumete način na koji dete razmišlja i da sagledate svet njegovim očima. Posmatranje stvari iz druge perspektive zaista je važna kognitivna veština“, navela je Atkins. „To su aktivnosti koje mnogi ljudi s godinama sve ređe praktikuju.“
Unuci mogu da doprinesu i boljem mentalnom zdravlju starijih osoba. Anketa Instituta za zdravstvenu politiku i inovacije Univerziteta u Mičigenu iz 2024. godine pokazala je da se starije osobe koje imaju bar jedno unuče ređe osećaju usamljeno u poređenju sa onima bez unuka. Atkins dodaje da provođenje vremena sa unukom ili čak mentorstvo detetu u zajednici „zaista pomaže u borbi protiv usamljenosti, jer pruža osećaj svrhe“.
Troškovi čuvanja dece sve veći
Ipak, uloga bake i deke nosi i određene izazove. „Postoji uvreženo mišljenje da je biti baka ili deka najlepša stvar na svetu“, kaže DiDi Mur, osnivačica savetodavne platforme More Than Grand. Kada takva očekivanja ne odgovaraju svakodnevnoj realnosti, „bakama i dekama može da bude veoma teško da sebi priznaju da im je ponekad previše“.
Neki se previše uključuju u živote unuka, što može da dovede do problema sa postavljanjem granica u odnosu sa roditeljima dece. Drugi se, pak, mogu osećati kao da se na njih previše računa kao na stalnu pomoć u čuvanju dece. „To može da izazove napetosti“, kaže Atkins, naročito ako bake i deke fizički više nisu u mogućnosti da izdrže napore čuvanja dece, ali i dalje osećaju obavezu da pomognu.
Troškovi čuvanja dece za mnoge porodice postali su teško podnošljivi. Nedavna studija kompanije LendingTree pokazala je da bi porodicama u SAD bio potreban godišnji prihod veći od oko 370.000 evra kako bi mogle da priušte brigu o dvoje dece. Zbog toga su se milioni roditelja okrenuli svojim penzionisanim roditeljima za pomoć.
Važno je postaviti granice
Čerečeš je u svom istraživanju naglasila važnu napomenu: „Pružanje brige na dobrovoljnoj osnovi, u okviru porodičnog okruženja koje pruža podršku, može da ima drugačije efekte na bake i deke u poređenju sa brigom u stresnijem okruženju, u kojem se osećaju nedovoljno cenjeno ili imaju utisak da briga nije izbor, već nametnuta obaveza.“
Mur ističe da je važno da porodice otvoreno razgovaraju o granicama i očekivanjima. „Previše porodica ne vodi takve razgovore“, kaže ona. „Važno je da roditelji u razgovor uđu sa namerom da čuju i razumeju perspektivu baka i deka, umesto da samo postave pravila i očekuju da se ona bez pogovora poštuju.“
Komentari 0