Dr Ranko Rajović objasnio je da deca moraju da nauče da čekaju i da zato ne treba da im stalno kupujemo poklone i ispunjavamo sve želje.
Važno je da budu uključeni i u kućne poslove kako bi se osetili kao deo porodice, a ne njen centar.
Dr Ranko Rajović je jedan od najcenjenijih stručnjaka koji se bavi razvojem dece, i često u svojim javnim nastupima roditeljima daje vredne savete o vaspitanju dece.
U podkastu koji je objavljen na kanalu Lood, objašnjavao je koliko je značajno da deca ne dobijaju sve na tacni, već da nešto rade sami, da imaju neke obaveze, ali tako da ih doživljavaju kao igru.
„Ranije, dođe mi brat. I sad, bile su one flaše staklene, za kiselu vodu, šveps, Vuk je tada imao četiri godine. I ko će da ide u prodavnicu, kako ja da idem u prodavnicu, došao mi brat? Od treće godine oni imaju papirić, donesu do kase da kupe nešto, i to donesu nazad, ja ih gledam sa prozora, nije to daleko. I ja mu kažem, ‘Vuče, idi donesi dve kisele vode, šveps’ i ne znam šta je još bilo. I on uzima dve platnene torbe, ja znam da on toliko može da nosi, i on krene“, ispričao je dr Rajović, dodajući da je dečak onda znao da se požali mami kako nije njegov već sestrin red da ide u prodavnicu, zbog čega je za kaznu morao da ide pet dana u prodavnicu.
„Bilo je i ranije situacija, kada su bili mlađi od tri godine, neće da ide, igra se, to može da proba svaki roditelj. Ja kažem novosadski rekord od stana do prodavnice je 20 sekundi. Da li možeš ti to da oboriš? On se već obuva, jakna, ‘tata, je l’ možeš da meriš?’ Ja mu dam štopericu, on krene sprint, ja krenem da brojim – jedan, dva… Gotovo, on je već otišao. Kad ga čujem da se vraća, to je trajalo možda dva-tri minuta, ja brojim 19, 20, 21, 22, bravo, ovo ti je kućni rekord, nije novosadski. ‘Tata, je l’ mogu još jednom u prodavnicu?’ On je danima išao da obori rekord. Znači, mi moramo njih da zaposlimo da to njima liči na igru. Ako kažemo ti moraš da ideš u prodavnicu, to je tvoja obaveza, pa ko će to da radi? Mi moramo takve stvari da odmalena ih učimo da nešto urade i da ih dodatno motivišemo, da je to kao neka igra, da je to kao neki rekord. I sa kim se oni takmiče, pa sami sa sobom! A to se zove unutrašnja motivacija, to je pokretačka. I kad oni rade te sitnice, njima posle ništa nije teško“.
On je istakao da je jako važno da deca budu uključena u kućne poslove, makar to bilo da donesu salvete za ručak ili da pomognu tati kad pere auto, da shvate da su deo jedne celine, a ne da su oni centar.
„Jer, ako je dete centar porodice, sve za njega… Ja sada imam unuku i hvatam sebe daje pitam ‘Tara, šta najviše voliš na svetu?’, da joj to obezbedim, ona kaže ‘deda, volim to’, ja kažem ‘super, to je baš dobro’. Nisam joj kupio. Ne smemo deci ispunjavati želje. Jer, ako oni to vide, jedna želja, druga želja, došao deda, baka, tata, mama, oni odjednom shvate da mogu sve da imaju, a to nije život i sutra će se suočiti da to baš tako nije, a mi ih naučili da može sve. Kad nešto ne može, prag tolerancije je nula, ne da je nizak, nema ga, a frustracija visoka, čak u pubertetu udaraju roditelje. Kad je to bilo? Znači, ne možemo biti bankomati za našu decu, oni moraju da nauče vrednost poklona, vrednost rođendana, da su nešto zaslužili. Možda ćemo nekad da im kupimo čokoladicu, ali oni moraju da nauče da čekaju. Poklon vredi onoliko koliko su ga čekali“.
Rajović je podsetio da su nekada deca odbrojavala dane do rođendana, „a sada je svaki vikend postao kao rođendan i roditelji obasipaju decu poklonima, ali to nije pravi način“.
Komentari 0