„Bio sam profesor Strazburškog univerziteta, organist i pisac; sve sam napustio da bih postao lekar u Ekvatorijalnoj Africi“, voleo je za sebe da kaže na prvim stranicama knjige „Na ivici prašume“. Samo organist i pisac; Prilično nepoštena izjava, gospodine Švajceru, posebno kada se uzme u obzir, da ste završili tri fakulteta i to sa najvišim ocenama. No mi znamo da je po sredi vaša skromnost, pa ćemo dodati toj izjavi par reči. Još sa petnaest godina, svirao je orgulje za vreme službe u crkvi, zamenjujući svoga učitelja, čuvenog Eugena Minha. Ali… studije su mladog Švajcera odvele u druge vode. Diplomirao je teologiju i filozofiju, a desertaciju je odabrao da radi u Parizu. Tom prilikom se ponovo susreo sa starim znancem, Šarlom Marijom Vidorom, jednim od najvećih organista svoga vremena. Stari prijatelji su ubrzo pronašli zajedničku ljubav: Baha i orgulje. Iz tog druženja izrodile su se i nove studije.
Nakon završene teologije, otpočinje studije orgulja na Pariskom muzičkom konzervatorijumu. Sjajna izvođenja Bahove muzike širom Evrope, pratila je ništa manje značajna književna delatnost. Čuvena studija o Bahu, i danas se smatra jednom od najbolje napisanih. No i na muzičkom polju, pohvala nije nedostajalo, čak je proglašen za najboljeg izvođača Bahovih dela ikada. O tome svedoči i anegdota sa čuvenim organistom Gilmanom koji je u oduševljenju posle koncerta, odlučio da mu pokloni svoj sat. I tako, eto nas u tridesetoj godini proslavljenog muzičara i teologa, kome su se mnoga vrata otvorila.
– Kakve sve ovo veze ima sa medicinom?
Upravo su u tom razdoblju, Švajcera počele da muče misli sa velikim M. Šta uraditi sa sopstvenim životom? Ali gospodine Švajceru, pa dva fakulteta… širom otvorena vrata blistave budućnosti… Kako, Vas, može mučiti takvo pitanje? No, pitanja ove vrste ne računaju mnogo na logiku, već slede unutrašnji glas. Taj glas je jednog jutra usmerio Švajcerov pogled na apel-traktat misionara iz Ekvatorijalne Afrike. Njihove potrebe za ljudstvom, bile su odgovor na sva njegova pitanja. „Studiraću medicinu“, odlučio je tog jutra. Odlučeno, učinjeno. Za vreme studija napisao je nekoliko knjiga, od kojih su neke pravi biseri svetske književnosti, ali je održao i veći broj koncerata.
– Gde je pregledao i lečio pacijente?
Tako je prikupio pozamašna sredstva, od kojih je na kraju studiranja kupio lekove i sanitetski materijal i kartu za Afriku u jednom pravcu. Ostatak života je proveo u Lambareneu, mestu koje je postalo poznato baš po tome što je on tamo odlučio da živi.
Od napuštenog kokošinjca je napravio prvu ambulantu u kojoj je važilo samo jedno pravilo: „Poštovanje za život“. Pomoć je jednako ukazivana i ljudima i životinjama, a svedoci navode da su se svi držali kućnog reda, bez obzira na netrpeljivost koja je postojala pre dolaska lekaru. Kad bi nestalo sredstava, a bilo je i takvih situacija, Švajcer bi spakovao kofere i odlazio da održi po koji koncert ili napiše koju knjigu. Čim bi prikupio novac, eto njega nazad.
– Nobelova nagrada za mir!
I, ovaj podvig nije prošao nazapaženo. Na noge ovog simpatičnog lekara, dolazili su mnogi. Ljudi bogati i ljudi uticajni, kraljevi i predsednici… Mnogima je srce bilo pokrenuto na dobro i uključili su se bilo sredstvima ili ličnom pomoći.
Za svoj rad 1953. godine, dobio je Nobelovu nagradu za mir. Lako pogađate gde je završio novčani deo nagrade. Danas se na tom mestu nalazi velelepna bolnica „Albert Švajcer“, a istoimena fondacija se bavi stipendiranjem mladih ljudi širom sveta.
No iznad svega toga ostaje duhovna zaostavština ovog skromnog čoveka. Poštovanje za život, biće nepresušna inspiracija vekova.
Komentari 0