Gotovo je nemoguće opisati sve pojedinačne pokazatelje koji upućuju na detetovo izmenjeno ponašanje – naglašava Tatjana Krstić, doktor psiholoških nauka, u priručniku Jeste autizam, nije autizam? Kako da prepoznam i šta da radim?
Ipak, na ovom mestu bih izdvojila ključne pokazatelje koji brinu roditelje i koji otežavaju njihovo povezivanje sa detetom i opšte detetovo funkcionisanje u socijalnom okruženju. Ti pokazatelji nam zapravo često ukazuju da se u detetovom ponašanju mogu uočiti neki elementi koji su karakteristika razvojnog poremećaja – autizma – objašnjava dr Krstić, koja trenutno radi na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za psihologiju.
Koji su to prvi znaci koji izazivaju zabrinutost?
1. Neuspostavljanje socijalne interakcije
Socijalna interakcija uključuje verbalnu ili neverbalnu razmenu između dve ili više osoba. Ona je ključna za razvoj dece i pomaže im da nauče kako da se povežu i sarađuju sa odraslima (počevši od roditelja, pa nadalje) i drugom decom. Zato je važan način na koji se deca ponašaju kada su u okruženju sa drugim ljudima.
Kada dete ne uspeva da uspostavi zadovoljavajuću socijalnu interakciju i sarađuje sa drugim ljudima možemo da uočimo da se dete na neki način „zatvara“ od spoljašnjeg sveta, ne interesuju ga osobe iz okruženje ili druga deca, čak ni njegovi roditelji (osim kada je potrebno da mu pomognu da ispuni neku potrebu, npr. da mu dohvate nešto sa police).
Dete takođe ne gleda druge osobe u oči ili to čini vrlo retko i negoduje pri institiranju uspostavljanja kontakta očima. Čak i kada pogleda u pravcu druge osobe deluje kao da „gleda kroz nju“.
Takođe, ni osmeh ne koristi u smislu ostvarivanja interakcije sa drugom osobom, premda dete samo po sebi može delovati zadovoljno i veselo dok se igra igračkom na način koji mu odgovara i dok ga niko ne prekida u toj aktivnosti.
Foto: Freepik
Deluje kao i da dete ne razlikuje roditelje od drugih osoba u okruženju, premda često čujete od roditelja da jako voli da se mazi sa njima. Uglavnom ne koriste neke neverbalne gestove za povezivanje, npr. ne poduže ruke da bi ga neko uzeo u naručje.
Umesto povezivanja sa odraslim i sa decom deluje kao da se ‘povezuju’ sa određenim predmetima i tu nalaze uživanje.
2. Izražen strah od promena
Dete može da pokazuje izražen strah i nelagodnost ako je izloženo određenim promenama. Ono uglavnom zahteva apsolutnu nepromenjivost u okruženju. Insistira na sprovođenju aktivnosti na ustaljeni način. Često ne prihvata različitu hranu od one na koju je naviklo. Ne podnosi da se menja put kojim se vraćaju iz vrtića kući.
Ne dopušta roditeljim da promene redosled igračaka koji je ono napravilo. Sve u svemu, može se reći da se dete grčevito drži samo za ustaljene i poznate obrasce u funkcionisanju. S druge strane, bilo kakve promene rutine kod njega izazivaju stres i burno reagovanje i protivljenje.
3. Specifičnosti u govorno-jezičkom razvoju
Najviše zabrinutosti obično izaziva detetov jezički razvoj i sposobnost govora. Roditelji ulavnom i primete prve znakove za uzbunu kada detetu kasni razvoj govora. Taj razvoj je često specifičan u smislu da dete uopšte ne priča reči, premda može da ima intenzivno oglašavnje nejasno artikuliranim glasovima.
Međutim, najupadljivije je da detetovo oglašavanje ne služi u svrhe komunikacije sa drugima, već dete „priča za sebe“. Ne uspeva rečima da izrazi šta želi. I kasnije, kada progovori govor često koristi na mehanički način.
O sebi najčešće govori u trećem licu, odnosno kasno i teško nauči da pravilno koristi zamenicu „ja“. Dešava se da deca izmišljaju neologizme koji imaju posebno značenje za njih. Takođe, neki od njih koriste reči drugog jezika, npr. engleskog, broje na njemu korektno ili imenuju neke predmete, često na nivou znanja pojedinačnih reči koje druga deca njegovog uzrasta ne znaju.
Kod nešto starije dece može se naći izrazita zainteresovanost za slova i brojeve. Detetov glas može biti karakterističan i po karakteristikama glasa u smislu da uvek pričaju istom intonacijom, bez melodičnosti, pa zvuče monotono, a mogu i da naglašavaju krvie reči ili delove rečenica.
Kod neke dece se javljaju i eholalije, odnosno učestalo mehaničko ponavljanje neke reči ili fraze koju su čuli.
4. Stereotipni obrasci ponašanja
Kod neke dece se javlja hodanje na prstima, trčanje u krug, stalno otvaranje i zatvaranje vrata, vrtenje igračaka ili okruglih predmeta. Ono što se primećuje jeste da su deca u stanju da dugo vremena budu preokupirana izvođenjem određenih stereotipnih i ponavljajućih obrazaca u ponašanju. Oni pri tome deluju zadovoljno, a prekidanje tih aktivnosti obično vodi negovodovanju.
Takva repetitivna ponašanja ponekad imaju oblik snažen preokupacije. Interesovanje može biti neobičnog sadržaja (npr. interesuje se za ventilatore) ili je veoma naglašen intenzitet interesovanja za jednu određenju, uskor specifičnu oblast ili sadržaj. Tako deca npr. mogu biti opsednuta time da nauče imena ulica ili da znaju vozni red ili da saznaju sve o svemiru. Često
su zainteresovani za slova i brojeve, koje mehanički uče i ponavljaju.
5. Senzorna preosetljivost
Mnoga deca ne podnose etikete zašivene sa unutrašnje strane majica, odeđene teksture odeće, ali i hrane. Možemo generalno reći da su preosetljivi na zvuke ili taktilne podražaje, tako da podsticaji iz okruženja vrlo lako premašuju njihove granice da ih nesmetano prime i odreaguju na njih.
Foto: Freepik
Možda je i to jedan od razloga što deca često izbegavaju pogled oči u oči jer su utisci primljeni od drugih ljudi, posebno ako se primaju istovremeno preko više čula, za njih suviše intenzivni.
Više o tome kako se prepoznaje, ali i kako se dolazi do prave dijagnoze – pročitajte u priručniku e-knjižare portala Detinjarije –Jeste autizam, nije autizam? Kako da prepoznam i šta da radim? autorke dr Tatjane Krstić.
Komentari 0