Foto: Freepik
„Kad bi roditeljstvo bilo težak posao, mislite li da bi šimpanze htele da se njime bave?“ zapitala je psiholog Džudit Rič Haris u svojoj knjizi „The Nurture Assumption“.
Po svemu sudeći, ne žele ni ljudi. Kako smo, razvojem pedagoške i psihološke nauke probudili roditeljsku samosvest, tako je sve manje zanteresovanih.
Još je pre 70 godina dr Bendžamin Spok konstatovao da sa razvojem kritičke misli o roditeljstvu, u vidu raznih, često suprostavljenih teorija, roditelji samo imaju još više problema oko podizanja dece. Nikad nismo više „znali“, i nikad nismo bili nesigurniji.
Naučne i psihoanalitičke teorije, „puštene na slobodu“, postaju često predmet pogrešnih interpretacija i zloupotrebe, „terora“ nad roditeljima, kako se jedna moja klijentkinja izrazila pokušavajući da opiše svoju borbu da ostane normalna u okruženju koje sluđuje i obeshrabruje.
„Naopako je misliti da se psihološki saveti mogu davati na ovaj način… Deca reaguju na naše prave emocionalne stavove kojih kao roditelji često nismo ni svesni, i ne možete ih prevariti simuliranim osećanjima i intelektualizacijama,“ napisala je psihoanalitičarka Hilde Bruh još 1954. godine, nazvavši ovu invaziju spoljnih autoriteta na roditeljstvo „stanjem nametnute nelagodnosti.“
Od imenice, gajenje dece se pretvorilo u glagol; „roditeljstvo“, tj. „parenting“ kao izraz, pre pola veka još nije bio u svakodnevnoj upotrebi, piše Andrew Bomback u knjizi „Long Days, Short Years: A Cultural History od Modern Parenting“ (2022.) Glagol koji izaziva osećanja krivice, odgovornosti, anskioznosti… Više ne umemo da „bivamo“ roditeljem, već samo da „rmbačimo“ roditeljstvo. A niko ne voli da rmbači, pogotovo kada mu moderan život pruža toliko drugih opcija da ispuni vreme.
Šta bi, gledajući danas popularne reels-eve o vaspitanju dece rekao Kristofer Laš, koji je još 1977. godine napisao knjigu „Opkoljena porodica“ o invaziji stručnjaka na privatni život? U svojoj narednoj knjizi „Narcistička kultura“ napisao je sledeću definiciju, koja pre 50 godina sigurno nije opisivala fenomen koji se može meriti sa njegovim drastičnim razmerama danas:
„Savremena majka je zavisna o stručnjacima i nikada nije bezbrižna i samopouzdana, niti sposobna da spontano izražava svoje majčinske osećaje. Ona guta knjige o dečijem razvoju kao da želi da položi neki ispit ili pobedi na takmičenju, istovremeno mučena osećajem da neiskusno i nespretno obavlja svoje zadatke.“
Ima li ovo veliko psihološko „opismenjavanje“ roditelja i podizanje svesti o važnosti mentalnog zdravlja – pozitivne efekte na sreću i blagostanje savremenog čoveka? Ili ni do kakvog osvešćenja zapravo nije ni došlo? Slušajući nedavno intervju sa psihoterapeutom Nebojsa Jovanovic zapalo mi je za uvo njegovo poređenje nekadašnjih klijenata na psihoterapiji sa današnjim. Dok su nekada, formirani u patrijarhalnoj kulturi sa snažnim vrednosnim normama usađenim u ličnost u vidu pomalo (ili malo više) progoniteljskog super-ega, klijenti dolazili sa značajnim nivoom svesti o sebi, ali sa sklonošću da potiskuju i kriju od drugih (pa i psihoterapeuta) svoje društveno neprihvatljive mentalne sadržaje, današnji klijenti po svojoj psihi besvesno „skroluju“ kao po ekranu svojih telefona, skačući sa jednog površnog utiska na drugi, bez dubljeg razumevanja i povezivanja fragmentiranih delova sopstvenog iskustva.
Roditelji me često pitaju koje knjige bi im preporučila, i ja im, u zavisnosti od njihovih interesovanja i problema preporučim neke naslove, mada nikada sa prevelikom samouverenošću. I pitajući se ponekad, da li sam im više odmogla nego pomogla. Često se i sama osetim obeshrabrena i zbunjena čitajući, iako sam već 21 godinu roditelj a već dve decenije pišem i čitam o istom. I ne mogu da ne pomislim, kako li se tek oseća neko ko je tek na početku, ili neko ko slabo barata apstraktnim konceptima (samopoštovanje, integritet, trauma…) koje savremena literatura za roditelje nudi u zamenu za nekadašnje praktične savete i konkretne vrednosne sudove. Možda kao ona zbunjena gospođa iz popularnih mimova, okružena trouglovima i teoremama…
Meni uvek kao primer za preporuku, padne na pamet jedan roman: „Leto“ autorke Tuve Jansen. Baba i unuka (koja je upravo izgubila majku), prosto provode leto zajedno na jednom ostrvcetu u Finskom zalivu i sav pedagoški proces se odvija spontano, bez ikakvog „roditeljstva“ i ostalih agendi. Ključ je jednostavan – baba je ličnost u pravom smislu te reči, ona samo „jeste“, i svojom izgrađenošću i sigurnošću vaspitava, bez mnogo „rmbačenja“ i naprezanja. Ne pati od sentimentalnosti i viška ljubaznosti, ali ni od nadmenosti odraslog prema detetu. Svoju unuku uzima za ozbiljno i komunicira sa radoznalošću, bez sopstvenih gotovih ideja o tome kakva bi trebalo da bude i postane, a unuka joj uzvraća istom merom. Ne trči ispred nje stalno nešto objašnjavajući, ali se ne ustručava da iskorači i pokaže vođstvo kada je neophodno, pa i drekne kada se unuka ponaša nezrelo. Ume da bude hirovita, ali i da udovolji unukinim hirovima. Ne kljuka je aktivnostima i informacijama, ne izigrava animatora niti hodajuću enciklopediju kao moderan roditelj. Ne paniči zbog unukinih osećanja povodom njenog velikog gubitka, niti glumi psihoterapeuta kao što današnji roditelji osećaju da moraju da postanu. Svojim mirom i taktom, humorom i dostojanstvenim odnosom prema životu, postiže više nego ijedna priznata pedagoška metoda. I pritom se ne muči i ne grca pod teškim jarmom najnovijih saznanja o tome šta se sve „ne sme“ i „mora“ i na koji sve način možete nauditi svome čedu.
Caka je samo u tome – postati ličnost. Ali to zahteva vreme i teško je brate. Tabletice u vidu gotovih „spontanih“ i „iskrenih“ rečenica za razgovor sa detetom, koje se nude po popularnim knjigama i profilima za roditelje na društvenim mrežama, mnogo je lakše popiti. Ali njihovo dejstvo je kratkoročno i puno neželjenih efekata. Zbog toga možda nove generacije više i „neće da se igraju“. Imaju oči da vide da tu, uprkos proklamovanom i hvaljenom napretku, uglavnom nikom nije baš nešto dobro – ni roditeljima, ni deci.
Autor: Jovana Papan
Komentari 0