Foto: Freepik
„Kako je na nebu učiteljice? Ja se borim, ali mislim da neću izdržati“. Ovo je jedino pitanje na koje učiteljica Svetlana Ateljević (57) iz Beograda nije imala odgovor, a ono je boli i dan danas.
Svetlana se pomalo razlikuje od drugih učitelja u prestonici. Iako svako jutro uđe u zbornicu i uzme dnevnik u ruke, nije sigurna da li će ponovo videti ista lica. Umesto u učionici, ona časove drži na Institutu za majku i dete „Dr Vukan Čupić“, gde se mališani leče od najtežih bolesti, a većina njih čak i od raka.
Iako za Telegraf.rs priznaje da je teško, ona kaže da je sa njima provela najlepše godine, stekla najlepša iskustva i delila uspomene od kojih srce zaigra. Jednu takvu pamtiće zauvek, iako nije imala srećan kraj.
– Naši učenici mnogo brže sazrevaju i odrastaju, vrlo otvoreno pričaju o svojim bolestima i granicama između života i smrti. Oni imaju samo jednu želju, a to je da se vrate svojim drugarima. Jako su odgovorni, vole školu i s radošću nas očekuju. Vrlo često i nas uveravaju da mogu da rade iako su pod terapijom. Njihova interesovanja su široka i uvek postoji pitanje više. Ne mogu a da ne pomenem dečaka koji je za mene ostao poseban. Nekada naši časovi budu samo otvoreni i iskreni časovi o životu. Onda sve ostavite po strani i pratite svaku njihovu reč, pogled, mimiku. Na jedno pitanje nisam imala odgovor: „Kako je na nebu, učiteljice? Ja se borim, ali mislim da neću izdržati.“ Bio je četvrti razred. Ja nisam imala odgovor na njegovo pitanje a on je izgubio bitku – priča nam Svetlana prisećajući se milog lica koje će uvek pamtiti, a odgovor nažalost nikada neće imati.
Ipak, ono što je najviše pokreće u poslu je ozdravljenje njenih učenika. Živi za dan kada će neko od njih moći da krene u pravu školu, upozna sve divne strane života i gradi sebi budućnost. Svetlana nam priča da je rad sa ovim mališanima specifičan, a samim tim i mnogo prisniji. Časovi su individualni, u bolničkim sobama, a Svetlana baš zbog toga zapamti želje i nade svakog od njih.
– Nastava se odvija individualno, sa svakim učenikom, u bolničkim sobama. Kako su njihove bolesti specifične, i nastavu prilagođavamo svakom učeniku ponaosob. Usklađujemo se prema njihovim zdravstvenim mogućnostima, i najčešće udžbenicima škola iz kojih dolaze. Naša škola se razlikuje i po tome što se učenici upisuju tokom cele školske godine. Kako sam uglavnom radila sa decom na hematološkom odeljenju, delila sam sa njima sve faze njihovog lečenja. Ono što moje kolege i mene najviše pokreće i raduje jeste ozdravljenje svakog našog učenika i nastavak školovanja sa svojim vršnjacima u matičnim školama. Nažalost, postoje i loše stvari, to su izgubljene bitke i tuga koja ostaje – priznaje ova učiteljica.
Izreka da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu nije nastala slučajno, a to pokazuje i primer malih boraca. Naša sagovornica priseća se njihovih molbi koje su uvek bile skromne i jednostavne. Oni žele samo ono što nikada nisu mogli da vide.
– Njihove želje su jednostavne i obične. Kako je njihov boravak u bolnici dug, događalo mi se da traže suvo lišće, žirove, cveće, sve ono što se menja u prirodi a oni nisu mogli da vide – kaže ova žena.
Kako je već napomenula, sa najtežim scenariom se susrela. Desilo se i ono najgore, da više nikada ne ugleda iste oči u kojima je do samog kraja tinjala nada. Svetlana priznaje da ne postoji škola koja bi čoveka mogla da nauči kako da se nosi sa tim.
– Bilo je i takve dece koja su nas prerano napustila i to su najteži trenuci za sve nas. Tu nema utehe niti škole koja može da nas nauči kako da se nosimo sa tim. Mi u kolektivu zajedno delimo i suze i smeh i radost i tugu, i mislim da smo mnogo jači i povezaniji i ponosim se time što sam deo takvog kolektiva. Postoje ljudi koji dođu i prođu kroz našu školu, koji ne mogu da izdrže ovakav način rada, i postoje oni koji su tu svim svojim srcem i biće dugi niz godina – kaže ona.
Kako je većinu svoje karijere provela sa mladim životima koji se neprestano bore, Svetlana ima poruku i za one kojima je na svu sreću život darovao srećno detinjstvo. Kaže nam da je najbitnije da pokazuju ljubav, budu znatiželjni i istražuju svet.
– Ti mali borci su mi pomogli da mnogo hrabrije koračam kroz život, sa puno empatije prema učenicima i njihovim porodicama koje vode najtežu bitku u životu. Poručila bih svoj deci ovog sveta da se više smeju, druže, razgovaraju, pokazuju ljubav i pomažu jedni drugima, budu znatiželjni i spremni za životne izazove – poručuje im jedna učiteljica iz Beograda.
Komentari 0