“ Nakon škole , moj sin je na Facebooku sa svojim prijateljima . Ako nešto nije on-line , onda to za njega nije stvarno “ , nedavno mi se u panici požalila jedna majka . “ Sve je virtuelno “ .
Nisam ubeđen da je ovo baš trend . Pročitao sam neke dokaze o “ narcističkoj epidemiji “ i navodnom nedostatku empatije kod mladih ljudi , i iako je intrigantno , zapravo je proizvoljna ocena .
Mnoga istraživanja donose suprotne zaključke , kao npr. istraživanje po kome deca koja šalju najveći broj poruka su ujedno i naviše društvena . Ali , u cilju debate , saglasimo se da imamo krizu . Saglasimo se da deca ne provode dovoljno vremena družeći se i tako usavršavaju svoje socijalne veštine . Ko je odgovaran za to ?
Da li lukavi Facebook , sa svojom strukturom nalik kazinu algoritamskog , gurao i hipnotisao našu omladinu ? Ako se deca ne druže , koga bi roditelji trebalo da krive ? Jednostavno : Treba da krive sebe . Ovakav stav iznet je u knjizi “ It ‘s Complicated : The Social Lives of Netvorked Teens autorke Danah Boid , koja je istraživač u kompaniji Microsoft . Bojd je provela deset godina u intervjuisanju stotina tinejdžera o njihovim on-line životima .
Iznova i iznova je otkrivala da bi se tinejdžeri rado družili sa svojim vršnjacima “ oči u oči “ . Ali društvo odraslih im to ne dozvoljava . “ Tinejdžeri nisu zavisni od društvenih mreža . Oni su zavisni jedni od drugih “ , kaže Bojd . “ Njima jednostavno nije dozvoljeno da se druže , kao što smo mogli mi ranije , tako da se sada druže on-line “ .
To je istina . Kao Tinjedžer ranih 1980- ih mogao sam da lutam prilično slobodno sa svojim drugarima , dok god smo se kućama vraćali pre nego padne mrak . Ali tokom naredne tri decenije , mediji su počeli da izveštavaju o užasavajućim iako retkim otmicama dece , tako da su roditelji počeli da ih ograničavaju u većoj meri . Političari su upozoravali na nadolazeće talase divljaštva omladine i superpredatora ( od kojih ni jedna se nije zapravo pojavila ) .
Opštine su počele da iniciraju zakone protiv okupljanja i uvodile policijske časove kako bi sprečili omladinu da se sastaju . Novo izgrađeni kvartovi su imali svega nekoliko javnih površina . Stopa kriminala je opala , ali je panika morala nadolazila . U međuvremneu , povećana konkurencija da se deca upišu na fakultete značila je da dobrostojeći roditelji pomno počinju da organizuju život dece posle škole .
Rezultat toga je , otkriva Bojd , da današnja deca niti imaju vremena niti slobode da se druže . Tako je njihova strastvena migracija ka društvenim mrežama logičan odgovor na suludu situaciju . Oni bi se radije družili “ oči u oči “ , dok god to nije po kalupu i daleko je od odraslih . “ Nije bitno gde , samo ne kod kuće “ , sa žaljenjem je rekao jedan dečak Bojdovoj . Zaboravite na problem empatije – ova deca žude da se druže sa svojim vršnjacima uživo .
Zapravo , Bojd je otkrila kako mnogi srednjoškolci hrle na fudbalske utakmice , ne jer su toliko ludi za fudbalom , već zato što mogu da se druže slobodno . Igru provode razgovarajući , ne mareći za teren i mobilne telefone . Ne treba ti mobilni , ako su tvoji prijatelji tu pored tebe .
Dakle , roditelji: Problem ste vi , rešenje ste vi .
Ukoliko želite da vaša deca nauče vredne socijalne veštine , prevaziđite sopstvene iracionalne strahove i dajte im više slobode . Oni žele istu vrstu ličnog kontakta kakvu ste vi imali tokom odrastanja . “ Opasnost – stranac “ panika je najveći poklon koji su roditelji darovali Facebook – u .
Izvor :Wired
Komentari 0