U nezrelim društvima, kao što je naše, glavni zadatak pojedinca, a i javnosti je, da se pronađe krivac: za autizam je kriva vakcina, za povišenu temperaturu je kriva ili mama koja ne pazi dete ili mi koji ga loše lečimo.
Naravno, po pravilu nema preuzimanja odgovornosti lične, nas samih, nema preispitivanja, nema inicijative. A kamoli izdvajanja dobrih dela, herojskih postupaka i, uopšte, isticanja plemenitih primera. Koje bismo i sami primenili u sličnoj situaciji nekada i negde.
Već odavno se kao struka ne osećamo dobro kad roditelju skrenemo pažnju da dete pokazuje odstupanje od normalnog razvoja ili uobičajenog ponašanja za uzrast.
Slično se osećaju i vaspitači u vrtiću, u to sam se uverila družeći se s njima na našim radionicama.
Roditelji to neretko dožive kao neprijateljski čin uperen protiv njih i njihovog deteta.
Naša sveta dužnost da i dalje to radimo, jer jedino ćemo tako pokrenuti “ranu intervenciju” i na vreme uticati na problem.
A kao pojedinci se moramo se zapitati kada smo zadnji put zaista primetili da nekome nije dobro. Ukazali na problem, porazgovarali, ponudili pomoć.
To bi trebalo da bude prava ljubav. I briga i pažnja.
Ili je jedina prava ljubav samo ona prema veri i naciji. I zastavi.
Dr Nina Mandić, pedijatar
Pedijatrijski centar “Doktorica Mica”,
Podgorica
Komentari 0