Poštena je u pristupu životu, pa umesto da zadovoljno trlja ruke, miisli da je glavni problem u njihovoj finansiskoj koristi nedostupnost lekara i smatra da je to tužno i nepravedno.
Mislim da je bar delimično u krivu. Da nisu krivi lekari, već sistem u kojem ne postoji osnovni red, prioriteti, poštovanje protokola i struke.. ne postoji uvod razrada i zaključak. Glava telo i rep. Postoji jedan kovitlac u kojem jači tlači i nameće svoja pravila ponašanja. I opet mentalitet nad svim zakonskim i drugim normama.
Mi prosto volimo da idemo kod ljekara. Ritualno Za svaku sitnicu. Volimo da pričamo o svojim tegobama, razmenjujemo iskustva, mišljenja o lekarima.
Volimo da pijemo ljekove, snimamo se i radimo laboratorijske nalaze. O tome su mi u neformalnom razgovoru pričale i kolege. Da u seoskim ambulantama imaju mnogo više posla u vreme kad se ne izvode radovi na zemlji.
Kod nas su najveće gužve ponedeljkom i petkom, neposredno pre i posle vikenda. Tako da broj pacijenata često varira više zbog nekih životnih tokova, a manje zbog objektivnih okolnosti.
U privatnim ustanovama su dostupne pretrage svih nivoa, a da ih nije prethodno “ odobrio“ ordinirajući lekar. Nema toga sistema koji bi finansirao preglede po nahođenju samog pacijenta- vrlo brzo bi propao. Na Zapadu je teško doći čak i do pedijatra, a kamoli do skupih pretraga koje, vjerujem, ne mozeš obaviti ni u privatnom sektoru i pitanje je da li uopšte postoji u ovom obimu. Ako postoji, basnoslovno je skup i većini pacijenata nije priuštiv.
Da ne bih pričala o „nekima tamo“, daću sopstveni primer. Imala sam mesec dana bolove u stomaku i juče sam izgubila strpljenje i zamolila kolegu da mi odradi gastroskopiju. Knjige imaju jasne indikacije za ovu skupu pretragu (uradila sam je po zanemarljivoj ceni i platila samo troškove- nepisano je pravilo da mi jedni drugima ne tarifiramo usluge), ali ja sam imala svoje, lične i sasvim subjektivne. Nijedan sistem finansiranja zdravstva ne bi mogao da istrpi moje hipohondrijske hirove (ovo mi nije prvi put, bilo je tu raznih snimanja, laboratorijskih nalaza i specijalističkih pregleda). Omiljen mi je ipak ultrazvuk, nisu mi mrski ni skener ni magnetna i ne bi bilo loše da su mi vise dostupni. Verovatno bih do sada bankrotirala da nemam velike popuste kod kolega. Svake vrste.
U zrelom društvu se pacijent prvenstveno dobro zdravstveno prosvećen. Ide na preventivne preglede i time sprečava razvoj bolesti. Za sitne boljke pokuša samolečenje, pa ako ne ide, obrati se specijalisti opšte medicine, široko obrazovanom doktoru koji je spreman da većinu pacijenata zbrine sam. Već na ovom nivou kod našeg pacijenta nastupa problem, tradicionalni i mentalitetski, da mora da ide dalje, da mu lekar prvog kontakta ne moze pomoći. Iz nekog razloga, izabrani doktor nekada nema moć da odoli prtisku, pa se pacijent prosleđuje dalje…pa se dešava da obična hipertenzija završi kod kardiologa (taj sam slučaj, ali direktno kod intetniste i kardiologa, bez posrednika).
U privatnoj praksi dobro edukovani lekari rešavaju bezazlenije zdravstvene probleme, pacijenata koji imaju mogućnosti da ih za običnu prehladu posluša pulmolog ako kašlju ili da im povišeni pritisak leči kardiolog ( moja malenkost).
A teški pacijenti, stvarno bolesni ljudi, se većinom leče u bolnici. Ukoliko zalutaju kod privatnika, većina njih se prevodi u javnozdravstvenu ustanovu jer to pruža puno veći komfor za lečenje i i pacijentu, a i samom lekaru.
Ovom prilikom, veliko hvala kumi Sanji i prijateljici Bilji koje me trpe sve ove godine.
Lečiću ih kad budu male devojčice.
Dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0