Zbog budućnosti naše dece često smo „dužni“ da budemo otvoreni za nova saznanja, ali i da trpimo zbog pogrešno učinjenih izbora, kao i loše datog primera.
Od trenutka kada otvore okice, deca počinju da imitiraju svoje roditelje. Zbog neverovatnog uticaja na kreiranje njihove ličnosti, mame i tate moraju da budu spremne za najvažniju životnu ulogu. Biti roditelj, između ostalog zahteva oprezno «posmatranje» deteta – bez predrasuda, otvoreno, uz spremnost da se uvidi i razume ono što je značajno. Pored toga, uvek morate imati na umu da ste vi najbolji učitelj vašem detetu, ali i presudna figura u kreiranju ispravne slike tela.
Ako želite da postanete učitelj sa najviše uspeha, veoma je važno da sa dosta kritičnosti najpre uočite svoje navike u ishrani. Što ste kritičniji prema sebi, to će vam biti lakše da vašem detetu uputite ispravne i jasne poruke o telesnom izgledu. Ukoliko uviđate da postoji potreba da mu skrenete pažnju na izvesne nepravilnosti u ishrani, ili na pogrešne
stavove i navike, budite uvek svesni da je lični primer najefikasnija i najproduktivnija strategija.
Uvek je bolje da se kontrolisanje, konfrontacija i argumenti sile zamene pokazivanjem boljeg primera, kao i nadahnjivanjem i pohvalom pravih izbora. Nikada nemojte terati dete da se ponaša na način na koji se i sami ne ponašate.
U odnosu roditelji i deca, dela govore više od reči…
Jedna majka je dovela dete pred Gandijev šator I požalila se: «Učitelju, reci mome sinu da ne jede šećer». Gandi joj je rekao: «Ženo, dođi za nedelju dana sa sinom». Tako i bi. Kroz nedelju dana, ponovio se isti scenario. Gandi je tada stao ispred deteta i rekao mu: «Sine, nemoj da jedeš šećer!» Majka je razočarano uzviknula: «Samo to?! Pa, to si mogao da kažeš i pre nedelju dana». No, on joj je na to odgovorio: «Da, ali tada sam i ja jeo šećer».
Moto učiteljevog života je bio: «Budi promena koju želiš da vidiš u drugima».
Uradite sledeći test, bez opterećenja da li ste odgovorili tačno ili pogrešno, mudro ili manje mudro… Ovo radite jer želite da budete najbolji roditelj.
Moj odnos prema hrani
Šta vidi vaše dete?
1. Da li uporno preskačete doručak, ili samo zgrabite šoljicu kafe – koju proglasite obrokom?
2. Da li su neke vaše obroke zamenili dijetetski preparati (napici ili dodaci ishrani)? Da li koristite preparate za mršavljenje?
3. Da li stavljate naglasak na «lake» (light) ili bezmasne namirnice?
4. Da li bez razmišljanja odbijate brzu hranu u svom domu, čak i kada za to nemate realnog razloga?
5. Da li neumorno tragate za komadom odeće koji vas «ne ukrupnjava»?
6. Da li se iznurujete vežbanjem?
Šta čuje vaše dete?
Možda: «Kako sam se ugojila/o?»
1. Da li se jadate, opterećeni krivicom zbog punomasnog obroka?
2. Da li kritikujete izgled drugih? A vašeg deteta?
3. Da li ste netolerantni prema različitostima?
4. Da li ishitreno komentarišete izgled TV voditelja i filmskih glumaca – u pežorativnom (negativnom, pogrdnom) smislu?
5. Da li ohrabrujete dete da gubi težinu izgladnjivanjem, umesto menjanjem jelovnika?
6. Da li radije uzimate kuvanu ribu i salatu bez dresinga (preliva)?
U principu, jedemo da bismo utolili glad i «obnovili» telo, ali i da bismo uživali u zajednici i proslavama. No, pošto niko nije savršen, često jedemo u «nevreme», kao i zbog emotivnih razloga. Prejedamo se ili pothranjujemo, jedemo da bismo «ubili» napetost, pobedili depresiju ili popunili vreme… Međutim, potrebe našeg organizma za hranljivim namirnicama će biti zadovoljene jedino ako jedemo do tri obroka na dan, odnosno ako imamo «mešovitu» ishranu.
Mada postoji manje i više «hranljiva» hrana, naglasak treba staviti na umerenost.
No, obroci nikako ne smeju da prevaziđu telesnu aktivnost. Tek tada čovek bez bojazni može reći, a da ga drugi ne vide kao licemera (posebno njegova deca): da jede da bi živeo, a ne suprotno – da živi da bi jeo.
Dr Rijalda Ostojić
Komentari 0