Foto: Pixabay
Kako smo došli do toga da u vreme kada roditelji imaju manje dece i više pomoći stučnjaka, tehnologije i institucija nego ikada ranije, roditeljstvo postane izazov ravan usponu na Mont Everest u štiklama?
Zašto je danas svaki drugi tekst o roditeljstvu ispovest mame koja poslednjim atomima snage pokušava da se izbori sa svojim trogodišnjakom a ne završi na psihijatriji?
I jesmo li svedoci toga da moderne teorije stručnjaka o pravilnom podizanju dece koje dobro zvuče na papiru, u praksi pretvaraju roditeljstvo u pakao u kome se fizički i psihički iscrpljen roditelj krčka u kazanu sopstvene griže savesti, brinući se o tome hoće kakve će posledice ostaviti njegovi postupci na ponašanje, ličnost i osećanja njegovog deteta?
Kao neko već skoro dve decenije prati temu roditeljstva u medijima i na društvenim mrežama, primećujem da se danas sve manje blagonaklono gleda na one koji konce roditeljstva uspevaju da drže u svojim rukama. Ako vas vaša deca ne bacaju bar nekoliko puta dnevno na ivicu nervnog sloma, to mora da znači da nešto debelo folirate. Da, vi ste jedan od onih „savršenih roditelja“ koji postoje samo da bi ostalima oduzeli i ono malo roditeljskog samopouzdanja koje im je ostalo.
Kao i uvek, idemo iz krajnosti u krajnost, pa je odjednom biti zadovoljan roditelj postalo nešto nenormalno, a sluđen i očajan roditelj – nešto normalno, pa čak i poželjno, jer šalje poruku da ste posvećeni i da dovoljno volite svoje dete.
Ruku na srce, imam puno razumevanje za sve one roditelje koji se osećaju kao da su zreli za hospitalizaciju i potpuno im verujem da se tako osećaju. Ako smo došli do toga da se danas u javnosti, od strane osoba koje nam prestavljaju kao stručnjake, može čuti to da će vaša beba jednog dana dobiti rak zato što ste joj dozvolili da plače, vi kao prosečan roditelj zaista i nemate mnogo šanse da ostanete normalni (pardon, savršeni). Prirodan strah i trema od nove životne uloge i brige o jednom malom bespomoćnom biću, uz svesrdnu pomoć „struke“ neminovno prerastaju u anksioznost i stalni osećaj krivice.
Naravno da u stavovima stručnjaka za dečji razvoj i dečiju psihologiju ima mnogo toga tačnog, iako ima i puno toga neproverenog. Međutim, zanemaruje se pitanje, sve i da postoje (a ne postoje!) neki provereni i naučno dokazani tačni recepti za pravilno podizanje dece, mogu li se sva ta saznanja primeniti u svakodnevici prosečnog roditelja i na koji način će ih on razumeti i interpetirati? Ono što se jako često dešava, jeste da roditelj, nafilovan silnim informacijama i teorijama, postaje potpuno zbunjen i paralisan. On odustaje od onih načina koji su mu poznati i bliski, jer se boji da su štetni, a nove ne uspeva da primeni u svakodnevnoj jurnjavi porodičnog života u kome najveći deo dana mora da funkcioniše na autopilotu. Opsednut brigom da ne istraumira svoje dete, zaboravlja na činjenicu da je dete samo jedan član porodične zajednice koja mora da dobro da funkcioniše da bi svi, pa i to dete mogli da budu srećni. Žrtvuje svoje zdravlje, san, živce iz sasvim pogrešnih razloga – da bi ispunio hir deteta, da bi smirio svoju preopterećenu savest, da neko od roditelja iz parka ne bi pomislio kako on ne voli dovoljno svoje dete jer mu nije kupio sladoled kad se bacilo na pod u besu.
Dobro je otvoreno pričati o izazovima i probemima roditeljstva. Ali treba biti svestan i toga da način na koji se u javnosti govori o toj temi utiče na sliku roditeljstva koja se formira u glavama ljudi – kako onih koji su već roditelji, tako i onih koji treba da odluče da li da to postanu. Važno je da li iskušenja roditeljstva samo konstatujemo i opravdavamo ili ih vidimo kao probleme koji se mogu rešiti. Ne sme se normalizovati ideja da je roditeljstvo pakao iz koga retki izvuku živu glavu, i da se sa tim treba pomiriti. Nije normalno opsedati se brigom kako će svaka vaša odluka dugoročno uticati na fizičko i psihičko zdravlje vašeg deteta. Nije normalno strahovati od njegove reakcije, konflikta, od nametanja roditeljskog autoriteta. Nije normalno ni strepeti od tuđeg mišljenja o vašem roditeljstvu.
Samo ako počnete na taj način da gledate na situaciju, videćete svetlo na kraju tunela i osetiti motivaciju da nešto promenite. Biti zadovoljan roditelj koji uspeva da drži konce u svojim rukama ne znači biti neki fejk „savršen“ roditelj. Niti znači da ne volite dovoljno svoju decu ako nemate podočnjake do kolena i izgrickane nokte od brige hoćete li uspeti da ispunite sva očekivanja i zahteve pre nego što se načisto raspadnete. Samo znači da ne dozvoljavate da vas opšta klima pretvori u žrtvu roditeljskih trendova. Trendovi se menjaju, teorije najčešće prekrije zaborav, a ono što ostaje ste vi i vaša deca – jednako važni, i sa jednakim pravom na sreću, zadovoljstvo i duševni mir. Drugačiji niti možete biti dobar oslonac, niti dobar uzor svome detetu.
Piše: Jovana Papan, autorka knjige Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0