Radila sam sa decom širom sveta, a u zadnje dve decenije sve češće se susrećem sa komentarima roditelja, koji baš kao i ja smatraju da postoje ogromni problemi. A evo koji su to najveći.
Počeli smo se plašiti svoje dece. Kada ujutru pravimo doručak i grejemo mleko za decu, ako kažu da žele drugačiji preliv ili bilo šta što bi im više odgovaralo, počnemo paničiti i menjati sve po njihovoj želji, samo kako bi im udovoljili. Greška! Ko je u toj priči roditelj, zašto sve mora biti po njihovom? Niko ne kaže da trebate konstantno naređivati, ali ne trebate sebi stvarati dodatno opterećenje tako što ćete im udovoljavati sve. Zapitajte se kakvu im lekciju na taj način šaljete. Da će dobiti sve što požele, ako požele. Hoće li?
Kada se deca loše ponašaju, roditelji su često skloni da to pripišu onoj “tako sva deca rade”. Verujte, nije tako. Deca su u stanju uraditi mnogo više od očekivanog, bilo da se radi o manirima, poštovanju prema starijima, samokontroli i velikodušnosti. Mislite da deca ne znaju sedeti pristojno u restoranu za večerom? Ili da ne znaju za sobom skloniti i počistiti? To je glupost, jer jedini razlog zašto mislite da to ne znaju i ne mogu je taj što im niste nikada dali priliku da nauče. Podignite lestvicu očekivanja i videćete šta su sve u stanju da savladaju.
Izgubili smo osećaj da i drugi učestvuju u procesu odgajanja naše dece. Ranije su to bili i nastavnici, vozači buseva, prijatelji, drugi roditelji dece sa kojom se naša deca druže. A onda se odjednom desilo da se unervozimo svaki put kada neko drugi kaže nešto o našoj deci, jer pobogu ko su oni da nama govore kako će se oni ponašati. Ipak su to naša deca. Podržavamo samo one koji podržavaju naš način odgajanja, iako on uopšte ne mora biti ispravan. Previše svojatamo decu i imamo ekskluzivno pravo da samo mi utičemo na njihov rast i razvoj.
Sjajno je to što imamo sva moguća tehnološka dostignuća koja nam olakšavaju svakodnevicu. Možemo naručivati hranu i namirnice onda kada se umorne vratimo sa posla, pritiskom na dugme ugrejati gotovo jelo. Proveriti stanje na bankovnom računu jednim klikom. Sve je to impresivno, ali to takođe ima svoje mane. Deca se trebaju učiti strpljenju, a u okruženju u kojem je sve dostupno odmah to je gotovo nemoguće.
Ako budu mislili da se hrana sprema za tri minuta oni neće nikada poželeti naučiti kuvati i shvatiti koja je razlika između pripremljene hrane u koju se uložilo vreme i trud, od one koja dođe gotova. Zato vi kao roditelji treba da im objasnite koje su prednosti prečica u životu. Kako onih tehnoloških, tako i onih koje se koriste svakodnevno u životu. Objasnite im i koje su prednosti čekanja i strpljenja.
Odjednom sve vaše potrebe nisu primarne, što je delimično i očekivano. Međutim, nisu više ni na drugom mestu, a jedino što znate jeste da su deca na prvom mjestu. Zalažem se za to da djeca budu na prvom mjestu, ali bez da apsolutno zanemarite sebe. Tako često se dešava da mame ustaju sto puta iz kreveta kako bi ispunile prohteve svoje dece. Kao i očevi. Ne postoji ništa loše u riječi NE ponekad. Postoje jednostavno situacije u kojima je sasvim opravdano reći ne i objasniti deci zašto to radite. Bez obzira koliko želite da udovoljite deci, trebate znati da je sasvim ok da udovoljite i sebi.
Bojim se da ukoliko ne počnemo raditi na ispravljanju ovih nekoliko grešaka, budućnost bi nam mogla pokazati prave posledice. Deca će odrasti u sebične, nestrpljive i nekulturne odrasle osobe. Neće to biti njihova greška, već naša. Zato molim vas roditelji, širom sveta borite se više. Dajte sebe manje. Dopustite deci da se razvijaju i pripremite ih na to da trebaju biti uspešni u stvarnom svetu koji ste vi stvorili za njih, ali ih morate pustiti da nauče sami.
Izvor: The Huffington Post/Luftika
Komentari 0