Foto: Canva
Kad se posvađa s prijateljem ili se bori nekom slagalicom, naša prva reakcija kao roditelja je da mu pomognemo i rešimo taj problem umesto njega: da se upletemo u svađu s malim ljudima ili da pronađemo tu puzlu koja se uporno traže.
Nije li to kontraproduktivno? Možda bit roditeljstva nije u tome da deci učinimo živote što lakšima, već da ih osposobimo za samostalno rešavanje problema?
S druge strane, verovatno nijedna teorija neće sprečiti mame da podignu svoje dete kad padne. Bitno je da deca znaju da smo uvek tu za pomoć, savet i utehu. Kad su sigurna da roditelji stoje iza njih, lakše će razviti svoja krila i poleteti u samostalno istraživanje sveta.
Evo liste problema koje ne bismo trebali rešavati deci, ako im uistinu želimo pomoći.
Dosada
Ponekad mi se čini da smo istrebili dosadu iz života današnje dece: gomila domaćih zadataka, aktivnosti na koje jurimo, zabavni sadržaji na svim uređajima kojima smo okruženi dostupni u samo jednom kliku,… A kad deca imaju svoje vreme za dosadu? Istina je, deca ne vole da se dosađuju i verovatni će pokazati svoje mrgudno lice kad im postane dosadno, ali dosada je najplodnije tlo za podsticanje kreativnosti, istraživanje sveta, smišljanje novih igara,… Kad mi sledeći put dete kaže da mu je dosadnodo , znam šta ću mu reći: u redu dosađivati se. 🙂
Frustracije
Ponekad i najsitniji problemi mogu biti izvor frustracija, pogotovo za mališane koji se tek uče nositi sa snažnim emocijama. Ne treba odmah umesto dece rešavati sve frustracije: nespojive legiće, puzlu koju je teško naći, izgubljenu bojicu, macu koju ne mogu nacrtati… Najbolji savet koji im možemo dati je da malo predahnu uz neku drugu aktivnost. Nakon predaha će sigurno lakše sami rešiti problem koji ih toliko frustrira.
“Ne sviđa mi se to jelo”
Jedemo raznoliko. Jedemo jela od trenutno dostupnih namirnica (posebno domaćih ). To rezultira time da svako ponekad jede omiljeno jelo, a ponekad jede i ono manje omiljeno. Možemo izvaditi sastojke koje baš mrzimo i jesti ostatak, ali nećemo kuvati nekoliko verzija ručka. Tačka.
Neuspeh
Strah od neuspeha znači da nećemo reskirati. Uz povremene neuspehe ili mogućnosti neuspeha, učimo da je i neuspeh sastavni dio uspeha, vežbamo veštine rešavanja problema i testiramo svoju upornost da se trudimo još više. Kad vidimo da dete krene u krivom smeru pri rešavanju nekog problema, neka završi. Bolje je učiti na sitnim neuspesima. Srušene igračke ili krivo pomiešane boje nisu velika šteta.
Nedostatak novca
Svrha džeparca je da deca nauče raspolagati novcem i preuzmu odgovornost za svoje troškove. Džeparac ne treba biti velik da bi bio poučan. Većoj deci možemo dati odgovornost da raspolažu godišnjim budžetom za vlastitu odeću (osim one osnovne). Potroše li sav budžet na skupi par patike, to je greška koju roditelji ne bi trebali ispraviti. Greške su ionako sasvim normalna stvar i bolje da ih naprave dok su pod roditeljskim krovom.
Svađe s prijateljima
Sigurno ćete puno puta doći u iskušenje da posredujete u dečjim svađama, pogotovo ako “nanjušite” tugu svog deteta zbog istih. Ali izdržite i ne mešajte se, deca trebaju konflikte s vršnjacima kako bi naučila pregovarati i poštivati tuđe granice. Ako roditelji pomažu u razrešenju svih sukoba oduzimaju deci vrednu priliku da razvijanje socijalnih veština.
Domaći zadaci
Kad je škola prestala biti odgovornost i “posao” deteta, a kad je postala odgovornost i briga roditelja? U ambicioznoj trci za uspehom, postalo je obavezno učiti s detetom, pa čak i pisati domaće zadatke umesto njega. Roditelji ponovno čitaju lektire i prepričavaju ih deci, a kad će ih deca pročitati? Kad kažem da neću pomagati oko domaćeg zadatka, mislim na to da neću sediti i učiti i pisati zadatke s detetom. Uvek ću biti tu za pojašnjenja i savete i konstruktivne rasprave.
Vrednost škole nije samo u ocenama, već i u stečenim radnim navikama i odgovornosti. Kao što sam jednom negde pročitala: vrednija je jedinica za vlastiti trud, nego petica za trud roditelja.
Izvor: Girtondo/ Zelena učionica
Komentari 0