Nekada se znalo: glavni „savetnici” u vaspitanju deteta bile su babe, tetke, strine i iskusne komšinice, a u slučaju komplikovanijih vaspitno-zdravstvenih dilema konsultovan je i – doktor Bendžamin Spok, tačnije njegova čuvena knjiga. Za većinu dece prut je bio vrhunski „autoritet”, a po polasku u školu ulogu „trećeg” roditelja preuzimala je učiteljica, čija se reč nikada nije dovodila u pitanje. Na roditeljskim sastancima vladala je komemorativna tišina, a mame i tate sa strepnjom su čekale „strašni sud” o obrazovnom postignuću i disciplini svog deteta.
Savremene roditelje pre zvuka alarma najčešće bude poruke koje stižu od neke vajber grupe preko kojih bivaju obavešteni da će učiteljica zadati kontrolni iz srpskog i propitivati tablicu množenja. Kada se razbude i otvore svoj „prozor u svet” odnosno „Fejsbuk” ili „Instagram”, roditeljima se nude najnovije knjige iz popularne psihologije, a na putu od kuće do posla na radiju najčešće slušaju predavanje nekog psihijatra ili pedijatra koji govori o prednostima ili manama vakcinacije ili fizičkog kažnjavanja.
Psiholozi, pedagozi i profesori slažu se da se danas suočavamo se izvesnim paradoksom – nikada nije bilo više knjiga iz naučne i popularne psihologije o vaspitanju deteta, a roditelji nikada nisu bili u većoj dilemi kako da odgajaju svoje mališane. Upravo je to tema tribine „Kako biti dobar roditelj u virtuelnom dobu”, koja se danas održava u Novom Sadu na kojoj će govoriti dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, i Jovana Papan, urednica sajta „Detinjarije” i autorka knjige „Politika za decu”. A na pitanje zbog čega je roditeljstvo postalo tako komplikovano „zanimanje”, Jovana Papan kaže:
– Savremeni roditelji susreću se sa tzv. paradoksom izbora, koji u prevodu znači da osobe suočene sa velikim brojem mogućnosti postaju sve zbunjenije i neodlučnije. Osim toga, danas postoji snažni socijalni imperativ da se bude savršen roditelj. Jer, kako ne biti savršen uz toliko saveta, knjiga, interneta, socijalnih mreža, psihologa, lajf kouča… Zaboravlja se, međutim, da psihologija nije egzaktna nauka i da ne postoje univerzalne formule koje garantuju da će dete biti sjajno ako ga vaspitavaju na određeni način. Stalno se nameće ideja da je dete plastelin od kojeg se pomoću ispravnog vajanja dobija fantastična figurica. Zaboravlja se da je dete „proizvod” gena i sredine, a istraživanja koja su rađena na jednojajčanim blizancima, razdvojenim nakon rođenja i odgajanim u potpuno različitim uslovima pokazuju da oni postižu manje-više slične rezultate u životu, bez obzira na način vaspitanja, socijalnu sredinu u kojoj su odrastali i kvalitet obrazovanja koji su imali. Roditeljima se stalno šalju poruke tipa – ako pročitate određenu knjigu, pohađate roditeljski koučing ili pošaljete dete na određenu aktivnost, dobićete savršenog potomka. U realnosti, toliko toga je van kontrole roditelja da ponekad pomislim da su u pravu crkveni mudraci kada na roditeljsko pitanje „šta je najbolje što mogu da uradim za svoje dete” odgovaraju „molite se” – iskrena je naša sagovornica Jovana Papan, koja je i majka troje dece.
Naša sagovornica primećuje da se mnogi roditelji toliko iscrpljuju u pokušaju da kontrolišu sve aspekte detetovog života – od izbora najboljeg vrtića, najbolje učiteljice, najadekvatnije vanškolske aktivnosti do najboljeg trenera – da često nemaju vremena za uživanje u roditeljstvu. Živeći u narcističkom ambijentu društvenih mreža, u kojem postoji imperativ da se svaki uspeh podeli na „Fejsbuku” ili „Instagramu”, postaju frustrirani kada vide da je neko drugo dete okićeno medaljom iz ritmičke gimnastike ili dobilo nagradu za najbolji sastav iz francuskog jezika.
– Najveća promena u roditeljstvu nastupila je sa pojavom pametnih telefona, odnosno malih kompjutera koji obavljaju više od 50 funkcija. Telefoni su zamenili televizore koji su imali ulogu „bebi siterki“ u porodici koji zaokupljaju dečju pažnju, a deca su preko mobilnih telefona dobili prozor u svet koji je postao zanimljiviji od samog sveta. Zbog toga su počeli da se povlače u svoje sobe, što odgovara i samim roditeljima, jer se plaše za bezbednost svoje dece. Savremena istraživanja govore da pripadnici „zet“ generacije provode čak sedam sati sa telefonom, a samo dva sa ljudima – posledica toga je porast anksiozno-depresivnih poremećaja i manjak socijalnih veština. Međutim, i roditelji su ti koji većinu vremena provode na socijalnim mrežama gde posmatraju šta se dešava u drugim porodicama i kako ostali roditelji vaspitavaju svoju decu – kaže dr Zoran Milivojević.
– U virtuelnom dobu roditeljstvo nije privatna, već veoma javna stvar. Ono je postalo deo imidža, pa većini roditelja postaje prioritet da svoju porodicu predstave kao savršenu. Dobar deo dana mame sabiraju koliko su lajkova dobile za salatu sa brokolijem i lososom, a koliko za devojčicin „autfit” za školu. Roditeljstvo postaje način da se skrene pažnja na sebe i svoje postignuće – primećuje naša sagovornica.
– Roditeljstvo se digitalizovalo – mame i tate više nemaju vremena za odlazak u školu, ali zato imaju uvid u elektronski dnevnik i ocene svog deteta. Ipak, ja mislim da je najveća promena nastupila u odnosu prema školi. Nekada su roditelji i učitelj bili saveznici, a danas su roditelji saveznici sa svojom decom. Oni stavljaju znak jednakosti između sebe i deteta, veoma loše reaguju na kritiku a kada dete dobije lošu ocenu ili smanjenu ocenu iz vladanja dovode u školu advokata ili prete medijima – ocenjuje dr Milivojević.
Komentari 0