Roditeljima se uglavnom savetuje da ignorišu povremeno prevrtanje očima ili dečje gunđanje, ali da zauzmu stav kada dete pokaže nedostatak poštovanja. Ali, kako odrediti gde je tu granica? I, kada uspete da je odredite, šta uraditi onda kada je dete pređe? Da li ista pravila važe za trogodišnjaka i za tinejdžera?
Lično ne mislim da je bilo kakvo ignorisanje provokativnog ponašanja kod deteta dobra ideja. Kada deca počnu da „odgovaraju” oni pokušavaju nešto da nam kažu. A ako ih ne slušamo, stvari će otići dalje.
Ali to ne znači da je rešenje u tome da i vi, kao roditelj, eksplodirate i na taj način pokušate detetu da date do znanja gde mu je mesto. To će samo pogoršati stvari i ponašanje koje želite da sprečite će se verovatno ponoviti.
Vaš cilj je, pretpostavljam, da mirno uspostavite neke standarde ponašanja i međusobnog poštovanja u svom domu. To ćete uraditi tako što ćete svojim primerom pokazati poštovanje i pokušati da konstruktivnom komunikacijom rešite problem, postavljajući istovremeno neka jasna očekivanja u pogledu načina komunikacije u vašoj porodici.
A evo i strategije u tri koraka:
1. Strogo vodite računa o svom rečniku i pokažite kako se ukazuje poštovanje dok razgovarate sa svojom decom. Čak i onda kada mislite da to možda nisu zaslužili. Ako uhvatite sebe da vičete ili omalovažavate, ugrizite se za jezik. Nemojte se plašiti da postavite granice, ali to učinite tek kad budete mogli da govorite mirno i ukažete detetu poštovanje. (Ne brinite, neće ono zaboraviti kako se ponašalo, nisu deca zlatne ribice).
2. Ništa ne shvatajte lično. Podsetite sebe da se vaše dete još uči samokontroli i trenutno ima problem zbog kojeg gubi strpljenje. Pokažite da priznajete njihova osećanja i da razumete problem (ako je to u redu, ponudite pomoć), pa čak i ako istovremeno morate da ih upozoravate da paze na ton svog glasa. Deca će dvaput razmisliti o svojim rečima i tome da li će njima povrediti roditelje, ako znaju da roditelji njih poštuju i podržavaju. U suštini, najbolji način da osnažite komunikaciju sa svojom decom je da koristite svaku priliku za pozitivno povezivanje. Obezbedite svakog dana najmanje 15 minuta nasamo koje ćete provesti sa svakim detetom, dajući mu pri tome svoju punu, nepodeljenu pažnju.
3. Kada vam dete pokazuje nepoštovanje, mirno se suočite sa njegovim rečima i postavite jasna očekivanja za njihovo ponašanje i način na koji vam se obraćaju.
“Uh! Kad tako govoriš, zvuči kao da baš želiš da me povrediš. Mora da si jako uznemiren kad tako sa mnom razgovaraš. Ti znaš da ja tim tonom s tobom ne razgovaram. Možeš da mi kažeš šta te muči, a da pri tome ne vičeš i ne napadaš me. Šta se dešava?”
Ili, ako već znate šta je problem, “Vidim da si sad ljut na mene. Vidim i da bi baš želeo da ti dozvolim da… Želim da o svemu lepo razgovaramo, ali ne mogu dok me napadaš. Pričaćemo kad oboje budemo smireni.”
U svim ovim situacijama mi ne učimo dete samo poštovau prema roditeljima, već i tome kako treba da se ponaša u komunikaciji s drugim ljudima.
- Ako na njihovu drskost reagujemo drskošću mi hranimo to ponašanje jer smo i sami model takvog načina komunikacije.
- Ako ignorišemo njihovo nepoštovanje, njihovo ponašanje će eskalirati jer je to zapravo njihov pokušaj da dopru do nas.
- Ako prepoznamo i priznamo da ih nešto muči, ponudimo pomoći i zatražimo da nas tretiraju s poštovanjem – baš kao što i mi njih tretiramo – deca uče da komuniciraju poštujući sagovornika, čak i onda kada emocije prete da nadvladaju razum.
Nije to nikakvo iznenađenje, da se deca ponašanju uče od roditelja. Naravno da će ponekad pokušati i sa nekim stavovima i ponašanjem koje su videli u školi ili na filmovima. Ali ako postavite jasnu granicu i stav o tome kako treba tretirati ljude oko sebe, i ako se toga i sami držite, uporno i dosledno, dete će taj stav na kraju prihvatiti i usvojiti.
Još kad bi isto tako, po modelu, učili da isprazne mašinu za sudove, skuvaju ručak, sklone večeru…
Autor: Dr Laura Markam
Izvor: www.psychologytoday.com / Zelena učionica
Komentari 0