Od kako su deca otišla na raspust, društvene mreže su preplavljene postovima koje prikazuju đačke knjižice i ocene deteta. Pogađate, ako već ne znate – u pitanju su sve sami odlikaši sa primernim vladanjem, koji se ističu samo po dobrom. Nijedna četvorka. Nijedan neopravdani izostanak. Onda shvatite da vaš mališan ima jednu četvorku i dva neopravdana, i možda vas je sramota da pričate o tome? Grešite! Za ljude koji ovo rade, i stručnjaci imaju objašnjenje i kritiku.
NEISPUNJENE AMBICIJE RODITELJA, LEČE FRUSTRACIJE PREKO DECE
Psiholog Aleksandra Janković, smatra da je ovaj trend usko povezan sa neispunjenim ambicijama samih roditelja. Kako kaže, oni ljudi koji su ostvareni, nemaju potrebe da se proslavljaju preko sopstvene dece.
– Dobro pitanje za te roditelje koji kače fotografije knjižice svoje dece jeste – zašto nikada nisu okačili svoju? Jer je često reč upravo o tome, da se preko dece leče neke frustracije, kompleksi, osećaj inferiornosti. Naravno, tu je i osećaj ponosa, i to je svakako ispravno, jer pravo svakog roditelja da se ponosi uspehom svog deteta, ali često se prelazi granica dobrog ukusa i mere – kaže Janković
Koliko god da je roditelj radio sa detetom i pomagao mu, donekle je to i njegova obaveza. Dakle, to je uspeh deteta, ne roditelja.
Aleksandra smatra da ovo svakako nije pravi i jedini način da neko iskaže divljenje. Postoji veliki broj načina da se postigne mnogo bolji efekat, a da niko ne „zamrzi“ to dete. niti počne da ga zadirkuje jer se njegovi roditelji hvale njegovom knjižicom „na sva usta“, kao i da se roditelji dece koja nisu savršeni odlikaši ne osete manje vrednim i lošijim.
– Uz dužno poštovanje roditeljima, njihovom zalaganju i podsticanju, mislim da to jednostavno nije pravi način iskaže divljenje, nego je više u pitanju takmičarski poriv da se drugima pokaže šta mi imamo, a drugi nemaju – objašnjava Janković.
ŽIVOT JE MERILO INTELIGENCIJE
Kako i sama kaže, svako čudo za tri dana. Pred nama je sezona odmora, letovanja, pa će društvene mreže preplaviti fotografije sa letovanja.
– Deca to umeju mnogo bolje da kategorišu, nego roditelji. Često deca onih roditelja koji ne spadaju u kategpriju omiljenih, najboljih, umeju duhovito da se osvrnu na to šta rade mame i tate čija su deca favoriti. A svaki roditelj koji je u poziciji da mu dete nije sa svim peticama i najbolje, mora svom mališanu da objasni da najbolje merilo inteligencije nije ta knjižica, nego nečiji život. I sam Veksler je rekao „Život je krajnje merilo inteligencije„.
Tako da je sasvim izvesno da će se u ovim situacijama lošije osećati roditelj, nego dete. Deca to sve uspešno kanališu. A savet za roditelje je najjednostavniji moguć:
– Odgovor na sve ovo ne treba da bude ni agresivan ni zlurad. Kažite „savka čast, svu sreću vam želim, važno je da su nam deca zdrava i da zajedno napredujemo“, i to je to. Dovoljno je da čovek pohvali tu decu i roditelje, i time jasno skrene pažnju da ova vrsta takmičenja zaista nije neophodna – zaključuje psihološkinja Aleksandra Janković.
Zamolio bih da dotična vrati diplomu koju je ukrala od nekog poštenog psihologa, koji neće ponosne roditelje nazivati kompleksašima, i sve ono što je dobro u Srbiji, uvrediti na mrtvo ime, i lečiti sopstvene komplekse na njima.