Savet psihologa: Pomozite detetu koje ima tikove

Foto: Pixabay

Najčešći tikovi kod dece treptanje očima (žmirkanje), „trzanje“ glavom, pokret ramenom, kašljucanje, šmrcanje…

Tik je jedan od najučestalijih poremećaja kod dece, ali se relativno mali broj javlja psihologu ili dečjem psihijatru. Blagi tikovi se javljaju kod oko 10% dece u nekoj od faza njihovog razvoja, uglavnom sa polaskom u školu do rane adolescencije, i usko su povezani sa psihosocijalnim sresom. Češći su kod dečaka nego kod devojčica (u odnosu 2:1), a najučestaliji su u periodu od devete do dvanaeste godine života.

U nastanku tikova značajnu ulogu imaju organska oštećenja mozga – teške trudnoće i porođaji, meningitisi, encefalitisi..Takođe, značajna je i nasledna komponenta (oko 25% roditelja i oko 5% braće i sestara takođe ima tikove).

Kod „tikera“ postoji neodoljiva potreba da se tik ponovi. Svako sprečavanje ponavljanja tika povećava napetost, a izvršenje smiruje. Kada se tik realizuje, napetost trenutno opada, ali ponovo raste, tako da se celokupna radnja ponavlja.

Tik-poremećaj može biti izazvan različitim stresogenim događajima: medicinskim postupcima (često operacijom krajnika), jakim strahom (npr. napadom psa), prisustvovanjem neprijatnim događajima, kaznama (naročito fizičkim), oboljenjima, nosa, očnih kapaka pluća…

Roditelji često navode da su tikovi kašljucanja počeli nakon operacije krajnika, a treptanje posle zapaljenja kapka.

Šta karakteriše tikove?

• Nastaju iznenada, brzo, prolazni su i priroda pokreta je ograničena
• Imaju tendenciju da se ponavljaju
• Nestaju tokom spavanja
• Sa lakoćom se mogu voljno reprodukovati ili suzbiti
• Tikovi imaju ritmičnost za razliku od stereotipija ili mentalne retardacije

Tikovi najčešće imaju psihogeno poreklo:

• Dete sa tikom je obično povišeno agresivno, napeto, ima problema sa spavanjim ili poremećen odnos sa drugima
• U porodicnim odnosima vlada napetost
• Tikovi su stres-senzitivna stanja jer se često javljaju posle nekog stresnog događaja

Kako se pomoći detetu sa tikom:

Neophodan je razgovor sa roditeljima i savetovanje. Pojedini roditelji slabije tolerišu tikove mališana, jer je tik vidljiv za okolinu, što može proizvesti nelagodnost i krivicu. Pojedini roditelji postaju agresivni, što može uzrokovati dodatne smetnje u ponašanju. Pojedina istraživanja pokazuju da su majke „tikera“napete i da teže savršenstvu.

Dete ne bi trebalo da se opominje niti kažnjava, jer se time podiže napetost i samim tim pojačava tik.

Dobro je uvođenje sportskih aktivnosti, kao i svih aktivnosti koje angažuju telo i pokret (plivanje, ples). Čest je vrlo visok nivo aspiracija roditelja i deteta, tako da bi trebalo raditi na njihovom usklađivanju sa sposobnostima, kao i prihvatanju „tikera“ od strane roditelja.

Većina tikova se vremenom spontano povlači. Bitno je umanjenje stresova i uvođenje opuštajućih aktivnosti. Ukoliko su tikovi uporni, potrebno je potražiti stručnu pomoć psihologa.