Foto: Max Pixel
Glavni metod lečenja je psihoterapijski razgovor koji se odvija prema određenim principima, u zavisnosti od psihoterapijskog pravca na osnovu koga je psihoterapeut edukovan (psihoanalitički orjentisana psihoterapija, geštalt psihoterapija, transakciona analiza, kognitivno-bihejvior, porodična terapija…). Neophodno je da terapeut ima znanja iz oblasti razvojne psihologije i psihologije adolescenata, zbog specifičnosti razvojnih faza i socijalnih interakcija svojih klijenata. Pored razgovora (ciljanog i strukturisanog), može se koristiti i likovni izraz, odnosno crtež, pisanje i analiza ’dnevnika’, analiza načina igranja – tzv. play terapija, naročito u radu sa decom. Izbegava se reč „pacijent“ već se koristi termin „klijent“ kako bi se izbeglo „etiketiranje“ osobe koja traži psihološku podršku i pomoć. Jedan od zajedničkih i značajnih karakteristika psihoterapijskog razgovora je poverljivost podataka i dobar odnos („transfer“) između terapeuta i klijenta.
Deca veoma retko dolaze sama i obično ne vide razlog dolaska. Najčešće su dovedena na inicijativu roditelja, predlog škole ili drugih osoba i institucija. To su obično rani razvoji problemi dece kada roditelji prepoznaju kašnjenje ili neobičnost u formiranju pojedinih psihičih funkcija (mišljenje, govor, pažnja…), ili zbog smetnji spavanja, hranjenja, pokreta (tikovi), strahova, ljubomore, neprilagođenog ponašanja u vrtiću ili školi, uznemirenosti, tuče… Obično se ne radi o mentalno poremećenoj deci, već o deci koja imaju smetnje u odrastanju, adaptaciji na zahteve okoline, krizne situacije tipa promene sredine ili smrti, trenutne „faze“ i „zastoji“ u odrastanju koje teško prevazilaze, trpe, odustaju, povlače se…
Adolescenti (počev od 11-12 godina) često sami zatraže pomoć, a srednjoškolci veoma često. Tada se roditelji uključuju povremeno, isključivo u dogovoru sa adolescentom, u zavisnosti od specificnosti problema. U praksi se često dešava da adolescent alarmira porodičnu problematiku ili mentalni problem jednog od roditelja (alkoholizam, nasilje, težak poremećaj ličnosti) pokrene proces porodične psihoterapije ili individualnog lečenja.
U pojedinim situacijama neophodna je konsultacija ili uključivanje dečjeg psihijatra, logopeda, socijalnog radnika ili školskog psihologa, poštujući etički kodeks.
Podaci o aktuelnim tegobama mališana koje daju roditelji su dragoceni. Obuhvataju pojedinosti o svim smetnjama koje su primetili oni ili okolina, navikama deteta i detaljima koji su od koristi, kako bi osvetlili razvoj i sazrevanje mališana u celini. Neka deca se različito ponašaju u porodici, a različito u školi i sa vršnjacima, što je potvrda da je svako dete i porodica „ priča za sebe“ i posledica interakcije različitih ličnih i okolnih uticaja. U psihoterapiji se zato neguje strogo individualan pristup.
Na početku psihoterapije pravi se dogovor o dužini, učestalosti i vremenu održavanja sastanaka i ukupnom trajanju psihoterapije. Terapijski sastanak traje od 45 min do sat vremena. Stvarnost življenja nalaže, što i mališan treba da iskusi u psihoterapiji, da se svi učesnici u ovom radu moraju pridržavati rasporeda održavanja sastanaka. Pri tome se uvažavaju radno vreme roditelja, raspored časova u školi, a kada je o sasvim maloj deci reč, njihovo vreme spavanja i hranjenja. Kako bi se poštovala psihoterapijska načela, sastanke bi trebalo održavati u unapred zakazano vreme, na istom mestu (dom zdravlja, savetovalište..).U početku, ili u stanjima pogošanja, potrebni su češći, a kasnije ređi sastanci. Dužina trajanja terapije zavisi od deteta i roditelja, sposobnosti sticanja uvida i brzine promena patoloških promena ponašanja, motivacije, otpora, zastoja, vrste poremećaja.
Komentari 0