Važnost tuge za srećno dete

Tuga je dragulj čija vrednost nije toliko poznata. Ne samo da odrasli ljudi na sve načine izbegavaju da budu tužni, već tako uče i decu. Koliko puta ste videli da se detetu recimo slomi igračka, a roditelji ga teše: “Ne plači, kupićemo drugu“ ili „Ti si veliki dečko (devojčica)“ ili „To je samo igračka“ itd. Time šaljemo poruku da plač nije poželjan, kao i da treba na svaki način da poreknemo svoj gubitak. Gubitak jedne igračke za dete je velika stvar, zato je ovakav događaj sjajna prilika da pokažete detetu kako da se nosi sa gubicima u životu.

Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. Ljudi koji izbegavaju bolna osećanja kada su ona realna, sprečavaju sebe da budu psihološki zdravi. Možemo da zamrznemo jedan kadar iz života roditelja, kada dete trči i padne, a roditelji brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.

Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i drugih emocija, naročito radosti, te dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da bi ona večno trajala i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. To nije tačno, tuga je proces koji ima svoj jasan početak, razvoj i čak i srećan kraj. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer sprečava psihološko razrešenje. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe da budemo tužni mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost življenja.

Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti, prihvata se realnost kakva jeste, priznaje gubitak i dozvoljava da se taj gubitak otplače. Tek tada postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju. Pustite decu da tuguju, jer tako rastu i sazrevaju, uče o sebi i životu i prihvataju život kakav jeste, što im omogućava da ga žive punim plućima.

Piše: Maša Karleuša Valkanou