Proces socijalizovanja se zasniva na tome da dete memoriše, to jest internalizuje roditeljske figure koje mu u različitim situacijama upućuju određene poruke kojim zahtevaju od njega da se ponaša na prihvatljiv način.
Na taj način se stvarni, „spoljašnji roditelji” pretvaraju u psihičku strukturu deteta koju možemo nazvati „unutrašnji roditelj” ili super-ego. Iako su roditelji i njihove poruke temelj ovog procesa, on obuhvata i sve kasnije autoritete koji „naseljavaju” dati deo detetove psihe.
Strogo gledano, dete ne usvaja društvene norme kao takve, već usvaja porodične norme, vrednosti i poglede na svet. Da bi socijalizacija bila uspešna, mora da postoji dovoljna saglasnost između porodičnih i normi šireg društva. Ako dete odrasta u porodici čije su norme u većem neskladu sa normama šireg društva, onda će to dete biti prilagođeno porodici, ali neprilagođeno široj zajednici u kojoj treba da funkcioniše kada odraste.
Jedan problem je kada su porodične norme daleko ispod standarda šire zajednice. U tom slučaju dete će imati problema u izvanporodičnom društvenom funkcionisanju, od vrtića, preko škole, sve do odraslog života. Ono će biti označeno kao „nesocijalizovano”, sa „poremećajem u ponašanju”.
Kada su porodične norme značajno iznad normi šire zajednice, tada nastaje sasvim suprotan problem. I ova deca, iako prilagođena porodicama iz kojih potiču, neće biti prilagođena širem društvu.
To je slučaj sa decom koja su „previše lepo” vaspitana, koja se pridržavaju onih normi kojih se drugi članovi zajednice ne pridržavaju. U svojoj generaciji će ova deca će biti označena kao nesnalažljiva i smotana, jer će njihove vrline biti prepoznate kao mane. Njihova preterana socijalizovanost će ih sprečiti da budu optimalno prilagođena i uspešna.
Dok je problem nesocijalizovane dece dobro obrađen u vaspitnim teorijama, problem presocijalizovane dece nije dovoljno prepoznat.
Šta ostaje onima koji su „suviše lepo” vaspitani? Jedan način je da se promene, da u izvesnoj meri „podivljaju”, kako bi se prilagodili širem društvu. Drugi način jeste da se zatvore u grupu ili subkulturu onih koji su njima slični, među kojima će se osećati normalno.
U takvoj grupi će dobro funkcionisati, ali će i dalje imati problem neprilagođenosti u široj zajednici. Treći način jeste da odu iz društva u kome ne funkcionišu uspešno, u neko drugo društvo, to jest državu u kojoj šire društvene norme odgovaraju njihovim ličnim normama. Ovaj treći način je možda najbolji za njih, ali nikako nije dobar za zajednicu iz koje su potekli.
Zoran Milivojević
Komentari 0