To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom uzrasta dve, tri, četiri godine, pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

Pravilo broj 1.

Obratite se detetu imenomi budite u istoj ravni.

Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom. To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da razume da pričate njemu. Zato se spustite na njegovu visinu i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. Kada ste uspostavili ovakav kontakt možete da nastavite da pričate jer onda dete razume da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba duže da traje, tj. da ga gledate sve vreme dok mu pričate.