Kad od njih tražimo da nas poštuju odražavamo nesiguran stav željan moći, nabijen strahom i egom.
Da bismo kao roditelji imali bezuslovno poverenje u svoju decu, od nas se traži da pokazujemo osnovno poštovanje i poverenje prema životu. U onoj meri u kojoj naša deca osećaju da imamo poverenja u njih, pokazuje našu veru ili manjak vere u nas same. Ako je naš životni stav da je život mudar i da su sve njegove manifestacije dobre, onda takvima vidimo i vlastitu decu. Tada na sve greške gledamo iz prostora koji dolazi iz čistog polja. Ako je to tako, zašto ne bismo verovali našoj deci? S druge strane, ako smo teskobni i sumnjamo u vlastitu sposobnost da možemo preoblikovati životne borbe u duhovno blago, bez obzira koliko uveravali svoju decu da će sve biti u redu, nesvesno odašiljemo suprotnu poruku.
Mi kao roditelji odašljimo poverenje ili nepoverenje na vrlo suptilne načine. Načini na koje deci postavljamo pitanja, dajemo im lekcije ili savete koje ne traže odaju poruke poverenja ili nepoverenja. Primer, kada neprestano pitamo decu kako su, verujući da moraju prolaziti kroz ovo ili ono, nenamerno odašiljemo vlastitu teskobu i posledično nepoverenje u život. Kad stalno proveravamo decu, obigravamo oko njih, želimo sve znati o njihovom životu, odašiljemo im osećaj nesigurnosti, koji potkopava njihovo osnovno poverenje u same sebe. Što ih manje proveravamo na nervozan način, to im više šaljemo poruku da nema potrebe da ih proveravamo svo vreme, jer znamo da su potpuno sposobni da se brinu o sebi i da će tražiti pomoć onda kada im bude potrebna.
Kad mi odlučujemo umesto svoje dece, bez da im dajemo priliku da sami grade svoj put, šaljemo im poruku o vlastitoj nemoći i njihovoj bespomoćnosti, koja jača osećaj njihovog nepoverenja u njima. Ako umesto toga podstičemo njihove ideje i pokazujemo poštovanje prema njima, čak i ako ih ne možemo dodati našim planovima, odajmo duboko poštovanje za njihovu sposobnost da daju svoj doprinos kada razgovaramo o nečem intimnom. Deca mogu da osete kada imamo istinsko, duboko poštovanje za njihova mišljenja i izbore. Vrlo je važno znati da, premda su još mala, imaju vredno mišljenje koje poštujemo i uvažavamo. Kada naša deca vide da njihova prisutnost ima svrhu i da nam je važna, uče kako da slušaju svoj unutrašnji glas.
Uveravam svoju kćer „Uvek ćeš biti ok, bez obzira u kakvim se okolnostima nađeš, jer ti si takva vrsta osobe“. Iznad svega odašiljem joj poverenje u životnu sposobnost da se o sebi brine na duhovan način. Kada jednom počnemo na život da gledamo kroz inkubator svesnosti, da li postoji nešto čemu ne možemo verovati?
Ako deca osećaju naše poštovanje prema njihovoj sposobnosti da oni vode, to im daje bezgraničnu moć. Ako vide da zaslužuju da imaju naše poverenje, to će im sve značiti. Tada će prirodno početi da imaju vere u sebe.
Komentari 0