Foto: Pixabay
„Razmisli dobro pre nego što odeš, jer ko će ti tamo kuvati, prati, usisavati sobu i brisati prašinu – sve ćeš morati sam“. To su argumenti koje mnogi roditelji koriste braneći svoj stav u vezi nezavisnog života njihove dece.
Neki roditelji su spremni na sve samo da što duže zadrže svoju decu kraj sebe, u toplom porodičnom gnezdu. A ta deca su ustvari već odavno odrasli ljudi koji su neretko već zagazili i u četvrtu deceniju svoga života.
I šta onda kada roditelji ostare i razbole se i više nisu u stanju da svojoj „dečici“ pruže svaki onaj ugođaj koji su do juče mogli? Koliko će ta razmažena deca, odnosno ljudi, biti spremni da preuzmu odgovornost i suoče se sa stvarnim obavezama, borbom za egzistenciju, sa realnim životnim problemima, bez svih onih blagodeti u kojima su do juče uživali?
Tada nastaju veliki problemi, jer ta nazovi deca već imaju previše godina i teško im je da se odreknu lagodnosti u kojoj su bili ušuškani i da se snađu i organizuju u čitavoj hrpi teškoća koje su se odjednom stvorile pred njima.
Uloga vaspitanja u osamostaljivanju
Vaspitanje ima najznačajniju ulogu u procesu osamostaljivanja dece. Roditelji koji previše ugađaju svojoj deci do te mere da ih stavljaju pod „stakleno zvono“ prave ogromnu grešku, jer ta deca imaju lažan utisak da je sve u životu fino. Deca koja su tako vaspitavana kasnije će biti u ogromnom problemu i odlagaće osamostaljivanje dok god to mogu.
A kada budu morali da postanu nezavisni, biće im izuzetno teško jer su navikli da im sve potrebe u svakom trenutku budu zadovoljene i da ne razmišljaju mnogo. Međutim, samostalan život, obezbeđivanje materijalnih egzistencijalnih sredstava i donošenje važnih životnih odluka su daleko komplikovaniji i traže, pre svega, preuzimanje odgovornosti.
Zato je veoma važno da roditelji čija su deca tinejdžeri budu spremni da ih postepeno oslobađaju svog nadzora. Ukoliko ih u tom periodu previše kontrolišu i previše ograničavaju njihovu slobodu i izlaske sa prijateljima, takvoj deci će kasnije nesumnjivo biti veoma teško da se odvoje od roditelja.
Sasvim je prirodno da roditelji vole svoju decu, ali ta ljubav ne sme biti kamen spoticanja na njihovom putu ka samostalnosti. Prevelika, loše kontrolisana ljubav uvek preti da preraste u preveliku brigu koja može biti veoma štetna. Roditelji treba da znaju da kontrolišu svoje emocije i svoju zabrinutost, jer će jedino tako moći da obezbede svojoj deci tinejdžerima dovoljnu dozu slobode, ali takve slobode koja neće moći da ugrozi njihovu bezbednost.
Osamostaljivanje dece je jedan kompleksan proces, pa roditelji još od ranih tinejdžerskih dana moraju na izvestan način da „guraju“ svoju decu u nezavisnost, a sebe postepeno da navikavaju i pripremaju za period kada deca više neće biti tu. Kada taj trenutak dođe, majka i otac će odjednom imati previše slobodnog vremena na koje nisu navikli još od kada su se njihova deca rodila. Tada je najbolje da pronađu adekvatan hobi, da organizuju češća druženja sa prijateljima, zajednička putovanja i izlete. I napokon će dobiti dovoljno vremena da se posvete jedno drugome.
Finansijski i materijalni faktori
Osim vaspitnih i kulturoloških činilaca, odlaganje osamostaljenja mogu izazivati i finansijski i materijalni momenti. Deca se osamostaljuju tek nakon što se zaposle i mogu sama sebi, preko sopstvenih izvora prihoda, da obezbede normalnu egzistenciju i odgovarajuće stambene uslove. Problem je u tome što je na našim prostorima danas izražena tendencija konstantnog pomeranja granica kada je u pitanju završetak školovanja, pa samim tim i zaposlenja.
Formiranje sopstvene porodice
Možda deluje čudno, ali nisu retki ni roditelji koji reaguju na potpuno pogrešan način kada njihova deca, koja su već stasala u mlade ali zrele ljude, žele da formiraju sopstvenu porodicu. Ti roditelji savetuju svoju decu koja planiraju da u najbližoj budućnosti i sama postanu roditelji, da ne napuštaju svoju primarnu porodicu i stambeni prostor u kome su do tada živeli. A takav život, u takvoj vrsti proširene zajednice, narušava proces adaptacije i stvaranja identiteta mlade porodice.
Novo oformljene porodice treba da budu zasebna, potpuno nezavisna celina, sa izraženim sopstvenim identitetom. Roditelji u to nesmeju da se mešaju, ali su, na žalost, mnogi skloni tome. I to do te mere da žele da oni donose odluke umesto svoje dece, pre svega kada je u pitanju vaspitanje unuka. Takve okolnosti i takav „raspored snaga“ može samo da izazove teškoće i da dovede do poremećenih odnosa u jednoj mladoj, tek formiranoj porodici.
Kada je najbolje da se mladi osamostale?
Odgovor na ovo pitanje teško je dati, jer je svaki mladi čovek persona, jedinstveno ljudsko biće po mnogo čemu različito od svakog drugog čoveka. Najbitnije je da mladi ljudi koji žele samostalnost treba da budu svesni odgovornosti. A kada se osete sposobnim za nezavisan život, njihovi roditelji treba da budu njihova najveća podrška na putu osamostaljenja.
Psiholozi tvrde kako je najbolje da mladi čim postanu punoletni treba da počnu da razmišljaju o samostalnom životu i da postepeno stvaraju uslove za nezavisan i zaseban život. Naravno da u tome treba da imaju punu podršku svojih roditelja, jer što ranije postanu nezavisni od njih, lakše će se adaptirati na uslove njihovog novog, samostalnog života.
Dragan Antić, urednik bloga Saznaj lako
Komentari 0