Zašto je slobodno igranje najbolja letnja škola

Zašto je slobodno igranje najbolja letnja škola?
Deci je to vreme za istraživanje okoline i otkrivanje misterija i blaga koje leto skriva.

Ta detinja idila je možda istinita kod neke dece, ali za većinu leto označava jedva nešto više od  pomaka s planiranih aktivnosti koje nadziru roditelji.

Neplanirano, slobodno vreme za igru je jedna od najvrednijih edukativnih prilika koje dajemo svojoj deci.

To je plodno tlo, mesto na kojem deca mogu ojačati društvene veze, izgraditi emocionalnu zrelost, razviti kognitivne sposobnosti i poboljšati svoje fizičko zdravlje. Vrednost slobodne igre, sanjarenja, rizikovanja i samostalnog otkrivanja često se spominju u medijima poslednjih godina, a nova studija grupe psihologa sa Univerziteta Colorado otkriva koliko su te aktivnosti važne u razvoju dečjeg funkcionisanja.

Snaga samousmerenosti je potcenjena i neprocenjiva veština koja dopušta učenicima da deluju produktivno kako bi postigla svoje ciljeve.

Autori su proučavali rasporede i navike igranja sedamdesetoro šestogodišnje dece, mereći koliko vremena provode u „manje struktuiranim“, spontanim aktivnostima poput imaginarne igre i samoodabranog učenja te „strukturiranih“ aktivnosti koje organizuju i nadziru odrasli, poput lekcija, sportskih praksi, rada za opšte dobro te domaće zadatke.

Istraživači su otkrili da deca koja se upuštaju u više slobodne igre imaju razvijeniju samousmerenom izvršnu funkciju.

S druge strane, što više vremena deca provode u struktuiranim aktivnostima, time je slabiji njihov osećaj samousmerene samokontrole. Treba spomenuti da autori smatraju sve aktivnosti koje su deca sama inicirala „manje strukturirane“, a aktivnosti koje su vodili odrasli „strukturirane“.

Sve to je u skladu sa otkrićima profesora psihologije sa Univerziteta Boston College Petera Grai, koji proučava pozitivne koristi igre u ljudskom razvoju. U svojoj knjizi „Free to Learn: Vhi Unleashing the Instinct to Plai Vill Make Our Children Happier, More Self-Reliant, and Better Students for Life“ on objašnjava kako igra podržava razvoj izvršne funkcije, a pogotovo samousmerene kontrole:

„Slobodna igra je prirodni način učenja dece da nisu bespomoćna. U igri, daleko od odraslih, deca zaista imaju kontrolu i mogu vežbati i sticati te kontrole. U slobodnoj igri deca uče da donose sopstvene odluke, rešavaju  vlastite probleme, stvaraju  i pridržavaju se pravila i slažu  se s drugima kao ravnopravnima umesto kao s poslušnim ili buntovnim podređenima. “
Kada smanjujemo količinu vremena za slobodnu igru u našim školama i vrtićima, naša deca mogu izgubiti više od prilike za igranje „školice“ ili „pljačkaša i policajaca“. Neki osnovnoškolski programi prepoznaju važnost igre i štite njenu ulogu u  vrtiću.

Na primer, Montessorijeve škole osmišljene su tako da daju prednost koristima samousmerenoj  slobodnoj igri  i tako podstaknutim aktivnostima. Neki programi čak stavljaju više važnosti na razvijanje izvršne funkcije nego na akademske veštine. U njihovoj terminologiji „samoregulacija“ je ključ uspeha u školi i životu.

Vaspitači u vrtiću ocenjuju samoregulaciju kao najvažniju kompetenciju spremnosti za školu. U isto vreme učitelji izveštavaju da mnogi od njihovih studenata dolaze u školu s niskim nivoima samoregulacije. Postoje dokazi da su rani nivoi samoregulacije jače povezani sa spremnošću za školu nego koeficijent inteligencije ili matematičke i veštine čitanja, te su usko povezane sa kasnijim akademskim uspehom.

To nije ništa novo većini učitelja, koji se u današnjim sve većim i prenatrpanim odelenjima  nadaju se učenicima sa dobro razvijenom izvršnom funkcijom. Sposobnost samousmeravanja može značiti razliku između nezavisnog studenata, na kojeg se možemo osloniti da će završiti svoj posao dok haos vlada oko njega, i zavisnog, besciljnog studenata, kojeg ometaju drugi učenici i potrebno ga je voditi od zadatka do zadatka.

Ukoliko želite svojoj deci obezbediti prednost, odrecite se nekih od aktivnosti koje ste isplanirali za dete i dopustite mu da se igra. To je sve. Jednostavna igra. Dopustite im vreme koje će biti daleko od vaših motiva i isplaniranih aktivnosti.

Izvor: The Atlantic