Ništa drugo mi ni ne treba

Tada se molim u sebi neprestano, izgovaram mantre kao malo dete, vapim i obećavam da ću sve drugo dati samo da su oni zdravi.

Tada shvatam koliko sam jaka, koliko sam slaba. Čini mi se da bih sve izdržala zbog njih a ujedno da bih se raspala u milione delića u prašinu dok ne nestanem.

Crne misli za početak leta. Nije da sam ih htela, prizvala. I znam da su prolazne kao i tegobe koje nam se svima navrnu na život povremeno.

Čini mi se da mi ljudi ne bi bez tih malih opomena znali da cenimo ono šta imamo. Kakav li je to usud i ironija života koja nas sprečava da živimo u trenutku, da smo zahvalni za život, zdravlje, sreću i blagostanje svaki dan. A ne samo onda kada nam izmiču.

Ustvari želim da vam kažem koliko volim svoje dečake i svog muža. Volim ih toliko da nekad iz čista mira plačem od sreće i njihove lepote. Od onog osećaja u stomaku, duši, srcu. Da su oni ljubav i smisao za mene. Volim svog muža od prvog momenta, od prve rečenice koju smo promenili. Znala sam da je to on. Onaj pravi, moj. I bilo mi je smešno i bio me je stid mesecima da mu priznam da ga volim od samog početka, dok mi sam nije priznao isto. Nikada nisam upoznala boljeg čoveka od njega i shvatam koliko sam srećna da je baš on moj muž i otac moje dece.

To ne znači da nemamo raznih problema, da me deca često ne izluđuju do granica omanjeg moždanog udara. Ne. To znači da ih vidim, čujem, volim i prihvatam. To znači da učim da se prilagođavam, menjam, rastem i razvijam. To znači da cenim više i sebe i njih. To znači da živim a ne životarim.

Sve češće mojim telom struji onaj stari osećaj iz detinjstva, kada si bezbrižan, nestašan, kada samo ploviš danima na paperju mašte i nekog snenog osećaja. To je onaj lepljivi osećaj miline i topline, kada sve poprima smisao i kada vam se glava prazni a duša puni. Ponovo osvajam već osvojeno. Dozvoljavam, osluškujem i prisvajam sve one svoje rasute i zaboravljene delove sebe. Rastem iz ljubavi koju mi pružaju. I to ne izgovaram ovde samo da bih to rekla. Već da bih sebi zabeležila taj osećaj da i kada mi je teško, ne zaboravim.

Ovo leto posvećujem sebi i njima. Želim da se mazimo i igramo, blesavimo i maštamo. Da nam dani prolaze kao oni na Letnjem igralištu. Da se vratim sebi i njima jer ništa drugo mi ni ne treba, zar ne?