Foto: Pixabay
Roditelji vrlo često imaju izraženo visoka očekivanja tokom odrastanja svoje dece, a nisu toga ni svesni. Hteli to da priznamo ili ne, većina nas je u velikoj meri time opterećena. Da li je propuzao? Da li je prohodala? Koliko reči govori u rečenici? Da li peva pesmice na engleskom??? Sve ovo može da postane nepotrebno opterećenje za mame i tate, ali i da vam skrene pažnju sa prave stvari – uživanja u odrastanju vaše dece.
Priznati američki porodični psiholog dr Kristina Koen tokom svoje dugogodišnje karijere provela je, kaže, najviše vremena objašnjavajući roditeljima da se ne fokusiraju na sve one pokazatelje „normalnosti“ i da počnu da posmatraju svoje dete kao jedinstvenu osobu. – Generalno, kada stremite savršenstvu, vi ne vidite dete onakvo kakvo jeste, bazirate se na pogrešnim stvarima i to je jedna od najvećih medveđih usluga koje možete da napravite – kaže doktorka Koen.
Evo nekoliko njenih saveta za roditelje, u praćenju odrastanja deteta na pravilan način
Pustite dete da uradi svoj „prirodni domaći zadatak“
Nemojte da budete roditelj koji skače na svaki, vrlo često nepostojeći problem. Za dete je prirodno da prolazi kroz razne faze i nailazi na različite prekretnice u odrastanju. Prosečan dvogodišnjak padne 38 puta dnevno. Ali oni padanje ne vide kao grešku, nego kao vežbu. Roditeljima taj proces deluje sporo, ali zapravo – samo je prirodan. Zato pustite da stvari idu svojim tokom.
Kad nešto ne radi dobro – to ne znači ništa
Ne možete da izdvojite jednu stvar koju dete ne radi dobro (ili čak ne radi uopšte) i da je uzmete za indikator. Deca koja prohodaju rano niti su zbog te činjenice inteligentnija, niti imaju bolju koordinaciju od drugih. Kada razvoj ne ide linearno, „standardno“, roditelji se plaše da im dete zaostaje ili treba neku posebnu pomoć. Međutim, time što im „pomažemo“ samo im uskraćujemo njihovu prirodnu „obuku“. Bebe su konstruisane tako da padaju i da hodaju na vrlo bezbedan način, jer to uče empirijski. Nemojte to da im uskraćujete.
Prestanite da ih poredite
Ako gledate samo na to šta vaše dete još uvek ne radi, ili ne zna, sasvim sigurno propuštate gomilu stvari koje znaju. Napredak u očima roditelja je vrlo proizvoljna stvar. Deca mogu da prohodaju bilo kad između 8 i 16 meseci, a pritom se beba od 8 meseci ponaša daleko drugačije od duplo starije bebe. To, međutim, ne znači da bilo kojoj od njih nešto fali, ili da je lošija od one druge. Svaka beba je ličnost za sebe.
Dobar dan! Drago mi je da sam naisća na ovaj tekst, jer se vec mesecima suvise opterecujem napredovanjem svoje bebe.
Devojcica sada ima 10, 5 meseci. Vezbali smo od njenog treceg meseca zbog loseg draznja glave i tortikolisa i propuzala je sa 10 meseci, sada pokusava da ustane ali prvenstveno forsiramo puzanje. Za potrebe izvestaja za komisiju za produzenje porodiljskog bolovanja, poslati smo kod psihologa gde je vrlo uzdrzana psiholog rekla kako je ona na donjoj granici za uzrast! Beba je izuzetno refleksna drustvena i nasmejana, odavno se odaziva na svoje ime. Tapse i sama za sebe ali i sa nama. Ne mase, ne pokazuje na stvari i ljude prstom. Jos uvek ne pokusava da se igra sa igrackama prilagođenim njenom uzrastu onako kako bi trebalo, znaci ne pokusava da stavi kolut na stap, da ubaci manji predmet u neku kutiju…sve igracke baca, lupa jednu o drugu, razgleda u rukama i onda stavi u usta. Mislim da smo dijagnozu psihologa dobili najvise zbig odnosa prema igrackama i jer ne mase jos uvek.
Interesuje me i vase misljenje?
Hvala unapred! Preopterecena mama
NIŠTA, ali baš ništa od ovoga što ste opisali NE ukazuje da Vaša beba ima bilo kakav problem!
Hvala Vam mnogo! Puno mi znaci!