Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se.
Babica mi prilazi i kaže: „Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala“.
„Kako se zoveš“, pitam i prilazim ženi.
„Milica“, kaže jedva čujno..
„Odakle si“, nastavljam sa pitanjima.
„Odavde“, kaže, „tu sam se udala“.
„Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?“, pitam.
„Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se“, priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
„Milice, koga imaš? Brata, sestru?“, upitam.
„Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala“, kaže.
„I, je l’ ti lep muž?“, pokušavam da se našalim.
„Dobar je“, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
„Znate“, nastavlja… „Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.“
„Napni se Milice“, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.
„Hajde Milice, najjače što možeš, napni se.“
Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
„Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim“, kaže.
Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.
„Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka“, pita.
„Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu“, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
„Lepa je doktorka, stvarno je lepa“.
„Jeste, Milice, lepa…“
Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
„Milice, jesi li gladna, žedna?“
„Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo“. I prvi put Milica ima osmeh.
Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek.
„Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?“
„Jeste“, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.
„Molim vas, dajte ovo Milici“, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. „Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim…“
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.
Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.
Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
„Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite“, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.
„Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele.“
Nameštam osmeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali…
„Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“
„Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.“
„Hvala, hvala…“
A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja…
Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…
Komentari 0