Napisala: Milena Kostić, autor bloga Mama iz magareće klupe
Sa idejom da se zbriše na planinu, da mogu da troše svoju energiju jurcajući po polju dok ne popadaju, otišli smo. Al’ sve je ostalo na iluziji. Sa par dana gde smo svo petoro zatvoreni u malom prostoru zbog ćudljivog maja na planini i stalnih kiša, klinci su bili, pa bukvalno kao pušteni s’ lanca.
A ja pred pucanjem.
Dok sam joj po ko zna koji put vezivala pertle, pita mene moja petogodišnjakinja: „Mama, jesi li ti opet nešto ljuta? Je l’ se ljutiš na mene?“.
Sin se nadovezuje „Da, mama mene stalno ljuti! („mama se stalno ljuti na mene“ – prev.aut.).
Ostala sam zatečena. Jesam bila ljuta, ali uopšte ne na nju. Ustvari, nisam bila na ljuta-ljuta, bila sam samo jako umorna u tom trenutku. Spremali smo se napolje, a spremanje sebe i troje klinaca se nekad odvuče na pola sata dok ih sve obučeš, obuješ, spakuješ. Dok spremaš jedno, ono drugo dvoje traži nešto/žali se i sve uvek u istom momentu.
Zar me tako doživljavaju? Da sam stalno ljuta?
Priznajem, kriva sam delimično. Za ovih pet godina sam izgleda izgradila reputaciju „mame koja viče“. Iako najčešće time ništa ne dobijem, po nekom pravilu tada me najmanje poslušaju, al’ valjda mi je to izduvni ventil.
Al’ ne mogu da se ne zapitam da li preterujem.
Imati loš dan je normalno za svakog, ali ako se loši dani učestale, mora se malo prikočiti.
Postoji mnoštvo situacija gde ste ljuti, pa je bitno prepoznati to. Da ne bude da nas je iznervirala budala u kolima ispred, a izvikali se na dete što je prosulo sladoled na majicu. Jer, realno gledano, izeš prljavu majicu.
A time što vičeš na dete ustvari vičeš na ceo svet. Šta god da je okidač.
Najčešće je pokretač nešto potpuno deseto.
- Nespavanje. Umor. Naravno da je sve teže tada, koncentracija je teško održiva, a kad treba da izbalansiraš između više dece, nekad je glava na ivici pucanja.
- Glad. Realno, retke mame redovno jedu. O uticaju skoka i pada šećera neću da raspredam, ali jeste naučno utemeljeno. Jednostavno, fitilj je kraći.
- Prestimulisana čula. Dvoje se svađaju ko je prvi uzeo igračku, tuku, jure po stanu, ciče, beba histeriše jer joj se spava, ali odbija da to i uradi, u pozadini radi TV, radio, youtube, napolju baš danas obnavljaju deo kolovoza. Zar ne mislite da će glava da eksplodira? Ja ne znam kako moja nije još do sada.
- Osećanje nemoći. Ne znam za vas, ali ja sam iskreno besna kad, recimo, čujem uveče kako jedno od njih počinje da kašlje. Nisam ljuta na nju/njega što je bolesno, već valjda na situaciju što to opet moramo da prolazimo. Isto, moja prva reakcija ako urade nešto neoprezno i opasno i udare se, ozlede, jeste bes. Bes što tvrdoglavo i bandoglavo rade nešto za šta znaju da ne smeju, a opet to rade. I možda sledeći put neće biti sreće da posledice budu minimalne.
- Nepredviđene i opasne situacije. Na pokušaj recimo izletanja na kolovoz. Uh!
- Nepoštovanje plana. Posle skoro 20 minuta sređivanja klinaca za izlazak u šetnju, beba se ukakila. Dok je presvlačiš, drugo traži vode sa njakanjem jednog magarca. Sve to dovodi do kašnjenja, koje mi samo po sebi ne godi. Što dodatno diže tenziju.
- Finansijski stres. Ma uopšte sve što stresira iz „sveta odraslih“. Teško je uvek to staviti na stand by i biti neko drugi u razgovoru sa decom.
- Zanemarivanje svojih potreba. Ok, sa rađanjem deteta, prioriteti se menjaju. Ali ako provodiš 24 sata ispunjavajući tuđe potrebe, kad tad ćeš se zapitati jel’ to fer.
Da li mi je krivo? Jeste. Život jeste prekratak da se nerviramo oko svega. Njihovo detinjstvo prebrzo odlazi. Zato pokušavam da ugasim sve drugo i kad sam sa njima da sam samo u ulozi njihove mame.
Da l’ uspevam uvek? Ne. Ima tu večeri gde odlaze u krevet bez poljupca. Ima dana gde organizujem popodnevnu dremku samo radi pola sata tišine. Ima gomila igara gde podstičem da bar kratko ćute.
I nije mi svejedno.
Komentari 0