Foto: Print screen
Joey je s malim psom prilazio majkama u parku i detaljno im objasnio što će učiniti. Kada su mu pokazale dete, bile su uverene da ono neće hteti ni da priča sa njim.
Nakon samo nekoliko sekundi razgovora i igranja s psom, sva deca su odlazila bez razmišljanja sa potpunim neznancem. Tako je roditeljima pokazao da razgovor i objašnjavanje ipak nisu dovoljni. Decu uvek treba imati na oku i u nekim situacijama se zaista ne odvajati od njih.
До којег узраста ово важи?
Мој син има 6 година и стиди се јер је једино дете тог узраста у крају које никада не иде само по сладолед, а у парку се увек игра под декиним или мојим надзором.
Једном сам му показала колико је лако убедити децу да пређу улицу упркос упозорењима родитеља. Позивала сам пред њим његове другаре да пођу с нама на сладолед и они би увек пристајали (јасно, увек би то била деца чије родитеље имам у меморији телефона и увек сам, на кварно, прво тражила дозволу родитеља). Уместо да схвати да је опасно бити мали и бити сам, само се наљутио: „И тако Маша може да поједе два сладоледа, а ја увек морам свима да кажем ‘не, хвала’.“
Још ми је и педијатрица пред њим рекла да је одавно време да га самог шаљем у продавницу. Да је само видела разбијено стакло на улазним вратима зграде и све што ноћни посетиоци избљују пред продавницом…
По цену да ме прогласе опсесивном и идиотом, не разумем за коју је то развојну чињеницу битно да остављам дете само у ситуацијама са којима потенцијално није у стању да се носи, а претња су његовом здрављу, слободи или животу.
Друга слична ситуација, подједнако застрашујућа:
Ако позове другаре из предшколског да дођу да се играју са њим у нашем стану, родитељи ме позову и кажу да пристају на то или, у најбољем случају, доведу своје дете до улаза или до наших улазних врата. Стварно је без везе, немам ја сад неки фенси стан којим бих да се размећем, али било би ми лакше да неко надзире клинце док ја спремам ужину или, ма ни то!, да пије кафу и чека да се деца изиграју, само да ми имплицитно дозволи да, у обрнутом случају, одем у стан у који позивају моје дете на игру. Јер ја једноставно не могу, све се у мени буни против такве страхоте, да пустим своје дете да борави на непознатом месту са мени непознатим или недовољно познатим људима. Довољно је да му понуде храну која му се гади а да се стиди да одбије, па ето штете – биће му мука. А где су сви стварно хорор сценарији! И онда некако испада да га спречавам да се дружи. Не дозвољавам шестогодишњем момку да се еманципује. Роспија и права правцата будућа свекрва.
Preterujete bas u svemu i ja imam cerku i cuvam je kao oci u uglavi,ali ne pred njom ostavljm joj prostora da oseca da je sposobna sama da uradi neke stvari npr. Ide u skolu trazila je da ide sama objasnila sam joj da je mala, ali ne vredi rekla sam uredu idi dogovorile smo se dokle idem sa njom i vracam se kuci, otisle smo do dogovorenog mesta i pozdravile smo se naravno ona je videla da ja odlazim prema kuci, kad je krenula ja sam drugom stranom ulice koja je pomalo zaklonjena ipak nju ispratila, sto zbog njenog uyrasta, sto zbog toga da se uverim da je sposobna da ide sama. Popusti malo.