Foto: Pixabay
Na žalost, ove tehnike nikada nisu zaživele u pedagoškoj praksi, jer u mnogome protivreče raširenim predubeđenjima o tome kako se pravilno uči.
1. Menjati okruženje
Taman ste uredili prostor za učenje vašeg budućeg Nobelovca i pomislili da sada samo treba da dobro zagreje svoju stolicu u miru i tišini? Zapravo, jedna soba uopšte mu nije dovoljna! Učenje na jednom te istom mestu može dovesti do toga da se na drugim lokacijama teže prisećamo naučenog. Menjanje okruženja tokom obnavljanja gradiva značajno poboljšava rezultate učenja. Kako? Mozak tokom učenja pravi fine vezice između gradiva koje trenutno “sipamo” u mozak i spoljnih nadražaja iz sredine u kojoj se nalazimo. Tako recimo godina održavanja Maričke bitke ostaje uskladištena zajedno sa pogledom na prugaste tapete, mirisom novog nameštaja i grajom iz parkića pred kućom. Ako to isto gradivo sledeći put pređemo u biblioteci, gledajući u zelenu lampu i slušajući šapat za susednim stolom, isto gradivo dobija nove asocijacije, informacije su obogaćene većim brojem veza u mozgu i tako se bolje zadržavaju u sećanju. Zbog toga se preporučuje da se svaki put gradivo prelazi u različitom ambijentu.
2. Preplitanje umesto gomilanja
Iscrtali ste “plan i program” učenja za svoje dete i predvideli da sat vremena radi geometriju a onda sat vremena razlomke? Ili ga ne puštate da pređe na učenje sledeće lekcije sve dok prehodnu nije u stanju da odgovara u pola noći? Mnogo je bolje da češće skače sa oblasti na oblast. Ljudi imaju običaj da na određenu oblast u gradivu gledaju kao na planinu na koju se treba popeti i preći je pre nego što počnu sa usponom na sledeću. U stvari, stalno skakanje sa oblasti na oblast, sa zadataka na definicije, sa nepravilnih glagola na konverzaciju i natrag, daje mnogo bolje rezultate. Svako malo postignuće u učenju se na ovaj smešta između drugih na način, koji u pamćenju ostavlja mnogrojne međusobne veze između usvojenih informacija. Važno je samo da su oblasti koje se prepliću međusobno povezane u jednu nad-celinu – nema svrhe prelaziti sa učenja glavnih gradova na uvežbavanje skala na klaviru a zatim bekenda u tenisu, jer se naučeno iz toliko različitih oblasti nikako ne može povezati i ispreplitati u mozgu.
3. Prisećanje je majka učenja
Smatrate da je strašno to koliko u školi vašu decu maltretiraju kontrolnim zadacima i testovima? Kad ti nastavnici stignu uopšte da ih uče, kad ih stalno nešto proveravaju?, zapitaju se mnogi roditelj. U stvari, možda bi bilo bolje da ih još ćešće pitaju i proveravaju. Zašto, pitate se? Zato što kopanje po pamćenju u potrazi za odgovorima na pitanja nastavnika nije samo puka reprodukcija naučenog, već zapravo najkvalitetniji vid učenja. Naučnici su utvrdili da informacije koje “vadimo” iz sećanja dobijaju bolji status u našoj moždanoj arhivi, pa im kasnije još lakše pristupamo. Štaviše, što se više mučimo da se prisetimo nečeg, to će nam ta informacija ostati bolje sačuvana za ubuduće. U jednom eksperimentu, učesnici su podeljeni na četiri grupe i svaka je dobila da nauči isti komplikovan zadatak. Prva grupa je četiri puta učila i jednom proveravala znanje, druga je tri puta učila i dva puta proveravala, i tako do četvrte grupe, koja je samo jednom učila i tri puta testirala naučeno. Pogodite ko je najviše naučio? Četvrta grupa, koja je najviše vremena provela u proveri naučenog i prisećanju.
Jedna od korisnih tehnika jeste da beleške ne pišete dok traje čas ili predavanje, već neposredno po njegovom završetku. Biće teško setiti se svega što je rečeno, ali upravo dok se mozak bude naprezao da reprodukuje sve što ste čuli, dobar deo toga ćete i naučiti.
Komentari 0