Zapravo sam izlazak napolje i nije tako strašan. Urnebesnije je vraćanje kući. No, da krenem od početka.
Sve ja to fino organizujem. Obično spavaju u isto vreme popodne, za to vreme i ja odmaram jer mi je potrebna snaga za kasnije. Čim ustanu jedu istovremeno, iz jedne velike činije- kašika jednom, kašika drugom i tako ih oboje nahranim za pet minuta. Podrazumeva se da sam stvari za napolje već spremila i stavila u kolica a to znači jedan ranac sa zajedničkom presvlakom ( i to sa puno presvlake jer je u toku navikavanje na tutu), tuta, kesa sa užinama, voda, igračke za napolje. Sve je to nagurano u kolica tačno određenim redosledom u zavisnosti od prioriteta.
Dalje… Dok se oni igraju ( ako imam sreće u miru, bez vike i plača) spremam sebe i to u potpunosti. Zatim spremim njih jedno po jedno, onda Bebanu stavim u hranilicu a Bebac se vrti po kući dok ja trčećim korakom spuštam kolica ispred zgrade a onda još brzim takodje trčećim korakom upadam u stan, grabim Bebanu iz hranilice koja već zavija od plača, stavljam torbu na rame i naočare na glavu, ubedjujem Bebca da ostavi plastelin i da očisti ruke- konačno krećemo. Naravno, do dole polako idemo, brojimo svaki stepenik a Bebana me za to vreme čupa i pokušava da mi skine naočare s glave.
Odlazak do odredišta prolazi uglavnom mirno. Da, nekad smo spori ali to je samo zato što moramo da pokupimo svaku bobicu sa poda, da sednemo na stolicu ispred komšijskog frizerskog salona, da sednemo na svaki prag radnje, da pipnemo svakog prolaznika, da naglo skrenemo unazad, da hiljadu puta bacimo flašicu s vodom iz kolica, da tražimo smoki, da pijemo vode, da brišemo ruke vlažnim maramicama jer smo pipnuli nešto što ne treba, da prokomentarišemo svaki auto koji prodje, da igramo pored svakog kafića gde se čuje muzika… Inače smo brzi!
Kad dodjemo do šetalista ima par mesta koje posetimo- prvo idemo u veliki park koji je u sklopu kafića a i mama to najviše voli jer može da popije kafu makar s nogu! Tu provedemo najviše vremena, eventualno obiđemo još dva parkića ali odlazak iz svakog je propraćen sa glasnim Neeee. Onda idemo do čike koji svira harmoniku na ulici, tu se odigra uz pesmu, dve pa odemo do luna parka- to volimo i tu smo mirni.
Onda kreće povratak kući. E tu počinje… Bebani se spava, postaje nervozna ( iako ta šetnja stvarno ne traje predugo) pa se izvija iz kolica, kenjka, plače i baca sve što joj se da. Bebac traži da se nosi jer se umorio a i nervozan je jer mu se piški ali neće na tutu napolju pa trpi. Ja pokušam da ubrzam korak i da skrećem pažnju- nekad uspe, nekad ne.
Pre neko veče kad smo se vraćali on je toliko plakao jer nije hteo više da hoda- umorio se i hteo je da ga nosim. Deo puta sam ga nosila, deo je preplakao. Na kraju sam se iznervirala i strpala sam i njega u kolica kod Bebane uz veliki rizik da kolica puknu jer, normalno, nije predviđeno da nose 30 kg koliko skoro imaju zajedno. Ah te sreće sto se voze zajedno! Oboje su se smirili, nije bilo više plakanja, i umesto mog straha da ce se počupati oni su se sve do kuće mazili! 😊 Bebana je bukvalno legla na brata i mazi ga po licu a on nju zagrlio i tapka je po ramenu. Njih dvoje tako zagrljeni uživaju a mama zajapurena, jedva diše, trčećim korakom žuri ka zgradi gurajući tih 30 kg! Stižemo pred zgradu i ja od moje dece dobijam aplauz! E to je bio najbolji momenat! Kao da sam pilot u avionu pa dobih aplauz za bezbedan dolazak kući. Onda njih na ruke i za ruke vuci do gore, daj igračke da budu mirni pa trči dole po natrpana kolica svega i svačega i za čudo- još uvek čitava! I dok mi srce drnda ( što bi rekli klinci) k’o ludo od malopređašnjeg tempa brzo skidaj sebe, pripremaj deci večeru, spremaj krevete, hrani,tuširaj,oblaci i pakuj na spavanje.
Samo delić mog ludačkog dana!
Mi sutra opet idemo u šetnju, a vi? 😀
Komentari 0