Da li staloženo roditeljstvo znači dozvoliti deci da rade šta žele?

Staloženo roditeljstvo ne podrazumeva povlačenje pred sukobima. Konflikt je deo svake veze, a deca uče tako što ispituju granice. Vaše dete puno puta neće razumeti zašto nešto mora da se uradi upravo sada, tako da roditelji moraju konstantno da postavljaju granice i očekivanja.

staloženo roditeljstvo

Foto: Flickr

Staložen roditelj kontroliše svoje emocije. To je ono što dom čini mirnijim, što inspiriše dete da želi da posluša i što decu uči da žele da kontrolišu svoje emocije, kako bi kontrolisali i svoje ponašanje! Staložen roditelj nikako nije onaj koji ‘nema kontrolu’. On kontroliše sopstvene reakcije, a na taj način i raspoloženje u kući i to ga čini boljim uzorom svojoj deci.

Pokušajte da sagledate situaciju iz perspektive vašeg deteta kako biste oboje izašli ko pobednici, tako da i dete dobije nešto od onoga što je htelo. Međutim, dete ne treba da dobije ono što želi ako vi smatrate da odgovor treba da bude “ne”, ako je to nešto što nije bezbedno, nešto što će zahtevati od vas da čistite nered ili uzrokovati ljutnju i vikanje. Iako želite da zadovoljite potrebe deteta, morate imati u vidu i svoje potrebe ako želite da ostanete staloženi.

Staloženi roditelji govore “ne”, i to često. Balansiranje između onoga što dete želi i onoga što vi zahtevate stimuliše razvoj centra u mozgu koji je zadužen za samodisciplinu. Međutim, ako se dete oseća nateranim da radi nešto, stvara se otpor. Trik je da ostanete puni razumevanja, tako da dete zna da ste na njegovoj strani, i da baš zato želi da sarađuje na zahtevu, koliko god on bio odbojan.

Da li ovo znači da će dete uvek rado sarađivati? Nažalost, ne. Često će se protiviti.

Kako onda ostati staložen i pozitivan?

  1. Ostanite pribrani. Ukoliko uđete u raspravu sa stavom „ovako ili nikako”, dete će sigurno ispoljiti emocije bez zadrške. Ukoliko ostanete mirni, vrlo je verovatnije da će vaše dete sarađivati. Istraživanja pokazuju da usmeravanje pažnje na disanje donosi mir. Pomaže i ako pratite svoje misli i pokušate da ih uobličite drugačije. Na primer: „Zašto mi ovo radiš? Ja ovo ne mogu više da trpim!”, treba preobličiti u : „Ponaša se kao dete, jer zaista jeste dete. Ja sam odrasla osoba. Šta god bilo, izboriću se sa ovim.”
  2. Saosećajte. Ako vaše dete oseti da ga razumete, verovatnije je da će prihvatiti granice koje ste postavili. „Sigurno si želeo da možeš još… Sigurno si sad razočaran… Sigurno si se nadao da…”
  3. Zapamtite da deca prihvataju vođstvo jedino zbog veze koju ostvarujemo sa njima. Ako nam se opiru ili suprotstavljaju, to je znak da se moramo usredsrediti na povezivanje sa njima. Ako vaše dete često odbija da sarađuje, trudite se da dnevno provodite Specijalno vreme sa njim. Sve porodice koje znam i koje su uvele Specijalno vreme, postižu dobre rezultate i miran dom. Trik je u tome da ne možete samo čitati knjige ili samo praviti kolače, jer ono što vašem detetu treba je da ga obaspete svom svojom ljubavlju i stvorite sigurnu atmosferu gde će slobodno moći da iskaže sve svoje emocije, koje bi zapravo mogle da uzrokuju loše ponašanje. Šta je to tako specijalno u Specijalnom vremenu?(link)
  4. Prestanite da kažnjavate. Ukoliko ste udarili dete po ruci ili ga odvukli u tajm-aut, budite sigurni da će teže sarađivati. To je zato što nema potpuno poverenje u vas da ste na njegovoj strani. Takođe, kod deteta se ne razvija deo mozga koji bi mu omogućio da se prilagođava situaciji jer, zašto bi? Dete je naterano spolja, tako da ne razvija samodisciplinu. Kada ispoljite zahtev, dete nema kontrolu mozga ili motivaciju da posluša, ukoliko mu se ne zapreti. Ukoliko želite saradnju bez pretnji ili kazne, morate se usredsrediti prvo na međusobnu vezu, kako bi dete želelo da prati vaša uputstva.
  5. Tražite rešenje za obostrano zadovoljstvo. U redu, ne može se penjati po policama, ali možete li doneti možda merdevine i nadgledati dok se dete penje? Često, dok razjašnjavate svoju brigu, možete pronaći i rešenje koje ide oboma u korist. To ne znači da treba krajnje požrtvovano izaći u susret svim dečjim zahtevima. Dovoljno je da dete zna da ste na njegovoj strani i da ćete pokušati da izbalansirate između njegovih zahteva i dobrobiti porodice.
  6. Prigrlite žutu minutu. Postoje situacije kada je nemoguće pronaći rešenje na obostrano zadovoljstvo. Ne treba udovoljiti svakom dečjem hiru. Zapravo, mladi ljudi često (kao i stariji) izazovu svađu kad im u stvari treba pomoć da srede sopstvena osećanja. Pogotovo ako prelazite iz kažnjavajućeg u staloženo roditeljstvo, dete se može ponašati čudno kako bi signaliziralo da mu je potrebna vaša pomoć da isprazni emocionalni prtljag koji nosi. Postavite jasne granice i prizovite svu svoju saosećajnost. To stvara sigurnost gde će vaše dete moći da pokaže suze i strahove. Kada se ponaša kao da je kraj sveta, setite se da mala deca imalu vrlo jaka osećanja i da njihovi mozgovi još nisu dovoljno razvijeni da iskažu emocije kroz govor. Prihvatite njihovo razočaranje sa što više saosećanja, čak iako je bes usmeren na vas. Kada saosećate, vi pokazujete da razumete i da vam je iskreno žao što je dete toliko uznemireno. Vaša smirenost (ne vaše reči) govori da vi takođe shvatate da su ovo samo osećanja koja će nestati onda kada se iskažu i da će sunce ponovo sinuti. Doživljavanje tih emocija u sigurnosti vašeg prisustva i učenje deteta da može da prođe kroz sve to bez problema, pravi je način na koji će vaše dete razviti otpornost.
  7. Imati kontrolu znači biti vođa, a ne diktator. Dobar vođa vodi primerom. Vođa sluša, pokušava da uspostavi ravnotežu između potreba svih i štiti. Imati kontrolu znači da ste se prihvatili odgovornosti da uspostavite celovitu, pozitivnu okolinu. Postavili ste jasna očekivanja i pružili svom detetu svu potporu koja mu treba da bi ih ostvario. Kada dete ne sarađuje, razmislite kakva mu je podrška potrebna od vas.
  8. Razmislite o svojim emocijama onda kada su vaši roditelji vodili glavnu reč. Na primer, ako su vaši roditelji bili strogi, možda se sada plašite da nećete imati nikakvu kontrolu nad svojim detetom osim ako ne kontrolišete svaki njegov pokret. Ili možda ne želite da budete isti kao oni, pa uopšte ne postavljate granice. Ni jedno ni drugo ne pomaže vašoj deci. Najverovatnije je da ćete se izvikati kada stvari budu izmakle kontroli. Deca kojima nisu postavljene granice uvek nas guraju do naših granica.

Umesto da dopustimo da nas sopstveno detinjstvo uzme za taoca, dozvolimo sebi da ponovo osetimo ta stara osećanja, kako smo se osećali usamljeno, povređeno, tužno i shvatimo da nas ta osećanja više ni na koji način ne kontrolišu. Nećemo više uletati u „ovako ili nikako” raspravu kada su deca uznemirena. Slobodni smo da postavimo granice i usmeravamo decu sa saosećanjem i razumevanjem. Kada nam dođe žuta minuta, treba da odbacimo krivicu, pobrinemo se za sebe i povežemo se sa detetom.

Pustiti decu da rade šta god požele nije dobro ni za njih ni za nas. Međutim, sjajna stvar u postavljanju granica sa saosećanjem i razumevanjem je u tome što deca počinju da žele da sarađuju.

Tako se pronalazi trajan mir.

NajboljaMamaNaSvetu

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.