Upravo tako se zove knjiga koju su nedavno objavili američki razvojni psiholozi Haurad Gardner i Keti Dejvis, i u kojoj pokušavaju da opišu generaciju koja odrasta u Web 2.0 okruženju i koja veruje da se svi problemi u životu rešavaju uz pomoć aplikacija.
Za razliku od prethodnih, ova generacija voli da igra na sigurno, kažu oni. Umesto da sami istražuju i isprobavaju, oni radije žele da sve bude unapred provereno i bez mogućnosti neuspeha. Za početak, bilo u digitalnom svetu ili van njega, uvek traže „aplikaciju“ koja će im pomoći da postignu ono što žele. Ako aplikacija za konkretan problem ne postoji, onda se taj problem odbacuje kao nevažan.
Posebno zabrinjava to što su mladi postali „glumci“ u svojim životima, koji sve što rade oflajn, rade sa svešću da će to biti prikazano onlajn, na društvenim mrežama. Potpuno okrenuti spoljašnosti i načinu na koji se prikazuju pred drugima, nove generacije slabo su sklone sopstvenom preispitivanju i osluškivanju unutrašnjeg ja. Kada stignu u zrelije godine, to ih čini nesposobnim da preuzimaju rizike, smatraju psiholozi.
Uprkos boljoj povezanosti, mladi su sve otuđeniji jer su odnosi sve površniji, upozoravaju Gardner i Dejvis. Njihov način razmišljanja je: zašto da se vidimo i čujemo, kad možemo da pošaljemo poruku? Zašto bismo razumišljali, kad rešenje možemo da nažemo na internetu? Zašto bismo stvarali, kad možemo da modifikujemo? Zašto bismo se zbog nečeg loše osećali, kad ima toliko načina da sebi odvratimo pažnju?
Takođe, Gardner i Dejvis su istraživali kreativnost kod srednjoškolaca u periodu od poslednjih dvadeset godina i zaključili da su maštovitost, originalnost i složenost isčezli iz književnih radova mladih, ali su se povećali u domenu vizuelnih umetnosti, što objašnjavaju ogromnom izloženošću vizuelnim medijima.
Izvor: Detinjarije
Komentari 0