Dajte mi dobro dete, pa da vidite kakav sam ja otac!
Duško Radović
Odgovor na pitanje o tome zašto roditelji nemaju autoritet vrlo je jednostavan: zato što su ga se odrekli. Da li je to bila svesna odluka ili nije, drugo je pitanje, ali jednostavnost ideje roditeljskog autoriteta možda će nam biti jasnija ako pogledamo kakvo ustrojstvo vlada u prirodi.
Ko je gazda u vašoj kućiNa Zemlji postoji između tri i trideset miliona životinjskih vrsta. Od tog broja sisara je oko 5.000. Ako posmatramo samo sisare, videćemo da svi oni, bez izuzetka, brinu o svojim mladuncima. To je i razumljivo, naravno, i predstavlja instinktivno ponašanje koje omogućuje održanje vrste. Sisari uglavnom o svojim mladima brinu dok oni ne dostignu zrelost. Sličnost s ljudima, svakako u zavisnosti od vrste, postoji u manjoj ili većoj meri. Iako smo na vrhu evolucione lestvice i iako nas od životinja razlikuju rezonovanje i razum, kao vrsta smo ipak, pre svega, deo prirode.
U tom smislu, a u vezi s pitanjem roditeljskog autoriteta kojim se bavimo, veoma je zanimljiva sledeća činjenica: u životinjskom svetu ne postoji vrsta u kojoj mladunče što nije ostvarilo zrelost preuzima vođstvo u odnosu na roditelja i u kojoj je ono superiornije od roditelja. Takve vrste nema. Ideje o mladunčetu tigra koje se preteći kezi na oca, o mladunčetu gorile koje udara svoju nekoliko puta veću majku jer mu nešto nije po volji ili o slončetu koje ide na čelu krda odraslih slonova – teraju na smeh. One su smešne upravo zato što su apsurdne i što je tako nešto nemoguće.
“Odgovor na pitanje o tome zašto roditelji nemaju autoritet vrlo je jednostavan: zato što su ga se odrekli.”
Naravno, ideja o poređenju autoriteta u životinjskom svetu i našoj porodici nekom može izgledati sasvim nelogično ili čak i uvredljivo. Ipak, kada je pitanje autoriteta u porodici tako loše uređeno da remeti njeno normalno funkcionisanje i negativno utiče na sve članove porodice, nije li vreme da se zapitamo jesmo li možda sve suviše iskomplikovali? Nisu li nas silna pitanja i dileme oko toga ko je, zašto i u kojoj meri autoritet odveli na pogrešan put, pa smo se izgubili – na svoju štetu i na štetu svog deteta? I nije li vreme da se prisetimo toga da je pitanje autoriteta možda jednostavnije nego što nam se čini? Pa da onda, pre nego što počnemo da se bavimo pitanjem vraćanja autoriteta, time na koji ćemo način to učiniti i zašto, prvo shvatimo kako smo mi, roditelji, osobe kojima autoritet pripada po prirodnom ustrojstvu stvari i da nam za to nisu potrebni ničija saglasnost ni odobrenje, pa ni oni našeg mališana. Takođe je važno da to tako i doživljavamo.
“Ideje o mladunčetu tigra koje se preteći kezi na oca, o mladunčetu gorile koje udara svoju nekoliko puta veću majku jer mu nešto nije po volji ili o slončetu koje ide na čelu krda odraslih slonova – teraju na smeh.”
Kad postanemo svesni činjenice da je cela ideja o detetu kao nekom ko donosi odluke i od koga strepimo, ne znajući kako da zadobijemo autoritet, u suštini apsurdna, neke odluke verovatno će nam lakše pasti i sve će nam postati jasnije…
Komentari 0